Život jeste zabava

Objavljeno Autor: Mila Kategorije: Tajna Tags: , , ,

U životu imamo razne obaveze svakodnevno. Naravno potrebne obaveze, a stvaramo i niz raznih drugih obaveza. I te obaveze zavise od nas samih od naših misli, priznali ili ne. Ja sam se nekada osećala da moram, jer pravila su takva, mora tako, jer se tako radi, tako kažu i pritiskala sam sebe protiv svoje volje, jako poslušno. Pa nije bontonski, nije kulturno, pa nema smisla da to ne bude tako i ja moram i moram, ali uvek sam osećala neki teret. Stalno sam pokušavala da menjam mnogo toga, jer sam pokušavala da napravim ravnotežu u svom životu, a sve više sam sebe zakopavala, nesvesno. Nekako sam uvek tražila šta je najbolje, šta mi može pomoci i tako sam razne stvari koristila kao pomoć i šta treba i najviše šta ne treba, a to toliko vremena i energije oduzme da više nema disanja, gušila sam se u tim mislima da moram i da pravila su to, a nisu mi se dopadala uvek. Toliko se obavezujemo u nekim bezveznim stvarima i hvatamo se za slamke sve u službi boljeg života, jer tako kažu novine, specialisti na tim poljima ili savetuje prijatelj, roditelji….stručnajci. Onda dođu opet razni prigovarači kako treba manje raditi, kako je sve stresno, kako treba ovako, kako paziti ovo, pa ono. Prosto ne stigneš da se raduješ jednom zalogaju hrane i jednoj čaši vode, jet svi znaju sve, samo ti treba da naučiš. Šta? Pravila, pravila…

Da li je stvarno to baš sve tako? Pa kada nismo sigurni i onda mislimo onako kako umemo, čas ovako, čas onako, znači nemamo dovoljno sigurnosti, vere i poverenja u sebe i svojim mislima i onda je sve tako, a mi stalno povećavamo strah u nama koji učini ono što ne bi trebalo. Ali on nas ne pita, jer mi smo mu dali dozvolu da šeta po našim životima. Ah taj strah, verujte može se bez njega.

Prenatrpani smo poznavanjem i informacijama i nismo više ni sigurni šta je zapravo dobro za nas, samo osećamo da nas pritiska i sve više se bavimo sa mislima da nam nešto smeta, škodi, da nam je teško i uporno ubeđujemo opet mi sami lične misli kako nam nije dobro. Gde je tu onda svo to naše znanje i poznavanje. To je isto kao kad prodavac zna kako da prodaje, učio je zna šta sve treba da radi, ali on jednostavno sedne u radnju i plače i tvrdi da ne zna, ne ume, ne može, nije za njega to ipak…

Skoro sam imala debatu. Pitanja kako sam ja uspela, a posle mog punog objašnjenja, a njene tvrdnje da je nemoguće, pojavila se želja u njoj da mene ubedi da nije tako kako ja mislim. Ništa drugo nije mogla da izgovori, osim kako nije moguće i ne može to tako. Negiranja do besvesti. Pa dobro rekla sam, odlično. Pogledala me i začudila se, kakvo dobro sad, šta je odlično? Pa jasna stvar, nemamo ista mišljenja, nismo na istom nivou i zato ja mislim ovako, a ona tako. Čovek bira kako hoće da bude i ja ne želim da siđem na tu lestvicu i kukam da ne mogu, jer ja sve mogu i zato eto ja sam ovde i veliki pobednik. Neko želi da gubi svoje dragoceno vreme na osećaj: ne mogu i ne ide, nije tako. Svako ima pravo da bira šta hoće i ja ne zelim nikome da namećem da on misli kao ja, ali mi ne može ni promeniti moje i nametnuti njegovo mišljenje, sve i da on misli da ja gubim vreme. Svako ima pravo da gubi i troši svoje vreme kako želi, izabere. Ja znam šta ja hoću. JA HOĆU DA ZNAM, HOĆU DA MOGU, HOĆU DA UMEM, HOĆU DA HOĆU. Znam da takva moja dobra i pozitivna ponašanja kad tad ljude tupnu po glavi, ja znam da je tako. Vidite sami na koju od nas dve bi se vi ugledali.

Znanje

Upravo je mnogo puta diskutovano o svemu i svačemu, i onaj zna, ovaj zna i onaj zna. Svi znaju, u tome je stvar. Taj da ne zna on ne bi to napisao što zna. On zna i piše šta zna, a sad šta je to, pa moje je da procenim sama. Moj deda je rekao uvek: reč izlazi iz usta. A da li ja delim to nečije znanje? E tu sada ja nastupam na svojoj sceni. Gde sam ja u svemu tome? Jel je moje znanje isto ili drugačije, ili čak imam mnogo manje znanja i od toga mogu nešto naučiti? Odluka je na meni. Ja sam odlučila za sebe i nikako ne želim odlučiti za vas i za bilo koga, a naravno da vas sve obožavam.

Ja sam prestala da se brinem koliko ne znam. Sve što ne znam, naučim, dođe samo. Osecćm se kao da imam par fakulteta već, jer razumem ljude u raznim stvarima i raznim poslovima. Pogledajte koliko ja danas imam svog mišljenja. Da li ćete ga podeliti sa mnom, to odlucite sami.

Niko vam neće moći ubaciti njegovo mišljenje, ako vi ne otvorite vrata. Vrata se otvaraju onome kome želimo i sa kim se družimo. Znači poželjnost gosta, poželjnost stvari, a misao je stvar. Čovek se tu brani raznim rečima o ometačima i misli na njih, opet misao, „ah ta misao“. U glavi mu je čitava zbrka, samo razmišlja šta ga ometa „opet ta misao, ah ta misao“. Na taj način dajemo važnost tome“ mislimo da nas ometa, tražimo ometače i zamislite baš ih i nađemo, odkud ti ometači da se stvore“. I mi ih ne želimo ali ipak mislimo da oni postoje, za svaki slučaj da se nađu, pa zato gvirnemo otvorimo da vidimo da nisu isped naših vrata, da ih ne izbugimo iz vida. Očekujemo ih da su možda ispred naših vrata, a ništa zato ako ih nema trenutno, doćiće oni sigurno, ma da, tu su negde i samo što nisu. Otvaramo vrata nepoželjnom gostu ometaču, širom neka uđe čim stigne, a doćiće sigurno jer ga jedva čekamo, a onda nastavimo da razmatramo kako nam taj nepoželjni gost „ometač’’smeta, kako nije zabavan, kako je dosadan, ali neka ga tu da on mene dobro ometa. MOJ OMETAČU, MOJA SMEŠNA MISAO, prestani da mi to radis!

Šta mi radimo? Pa upravo se bavimo negativnim mislima ometačima. Mi kreiramo stvar ili situaciju mislima i nismo svesni toga. Nemamo kontrolu, a onda se trudimo da se otrgnemo od toga opet kroz misli – kakve? Nikad kraja. To su upravo stvari koje nazivamo „otrov’’ koje upravo koristimo, kreiramo. A to se dešava upravo zbog nepravilnog ličnog mišljenja. E tu se to shvati i pređe se u napad – kakav? Pa u mislima se raščišćava situacija u smislu, ja neću ovo, mene ovo nervira, meni ovo smeta, ja sa ovim ne mogu… bla, bla, on me ne voli, ja mu idem na živce, sad će da mi kaže ovo ili ono, napetost, bla, bla….. MISLIŠ KREIRAŠ šta? Kad ovo shvatimo, i promenimo sebe, mi smo pobedili, jer niko ne može da upravlja nama, ako mi ne dozvolimo.

Kako ćemo nešto preduzeti

Naravno da ako nam se nešto dopada kod nekoga, mi se zainteresujemo da to i učimo i postajemo to što nam se dopada. Filozofija je uvek ista. Ja ovo sve pišem zbog onih koji imaju želju da uvide, prepoznaju i promene neke stvari kod sebe.

Ja se igram sa svime što radim, volim, negujem, uzivam u njemu. Ako ja nešto radim i osećam težinu, onda mislim negativno o tome što činim, činim iz „psihičkog“ moranja, umesto da činim istu stvar sa „psihičkim“ zadovoljstvom. Kako god okrenete Misao vas stvara i vi stvarate svoje misli. Čudno, ali istinito i provereno:

MISAO JA = JA MISAO
DOBRA MISAO = DOBRA JA

Za ovakve jednačine nisu potrebni ni zakoni, ni zatvori, ni sudovi, ni advokati. A sećam se kada je deda uvek govorio: ma to su ustanove za ljude koji nisu naučili neke stvari i neka pravila u životu, pa im moraju drugi odrediti kako da to urade. Dedo moj živeo među nama u našim mislima i neka još mnogo takvih ljudi budu uvek živi. Verujem da ću jednog dana sklopiti priče moga dede, taj čovek je bio prava biblioteka u duši. Želim svima da imate ovakvog „dedu“ i slobodno se služite mislima moga dede, ako se osećate da vam upravo to treba.

LOŠA MISAO = LOŠA JA
MISLIM DRUGOME LOŠE = JA SAM LOŠA
MISLIM DA NEKO NE VALJA = JA NE VALJAM
MISLIM DA NEKO NE ZNA = JA NE ZNAM
ČINIM DRUGOME LOŠE = SEBI ČINIM LOŠE
OGOVARAM NEKOGA U LOŠEM STAVU = JA O SEBI PRIČAM

E ovo je jednačina onog drugog negativnog. Ovo je nešto što čovek može da poprimi ukoliko ne vodi računa o svojim mislima. Misleći da je neko loš, postane sam loš, misleći da mu neko ne veruje, on sam ne veruje, jer lična misao ne prepoznaje druge, samo sebe samog. Gle čuda, pa ja nikome ništa ne mogu, osim samom sebi. Znači biraću po kojim jednačinama ću da se vladam, kontrolom toga šta ja zapravo mislim. Hoću li se zabavljati i koristiti gornje jednačine, ili koristiti donje i krivite sve redom, kako su mi svi krivi što meni nije dobro.

Igrajte se ljudi lepo i veselo, ako vam je stalo do takve igre i poštujte gornje jednačine, ako želite da živite po sistemu dobrog i pozitivnog. Ove donje izbacite iz upotrebe, ako žzelite pravu zabavu i igru. Birajte sami, ja vam ne mogu i ne želim odrediti kakvi ćete biti vi. Moje misli mogu oblikovati samo mene, pa čak i kada ih upućujem vama. Zato ja vas volim, obožavam, vi ste mi svi tako super, celi svet je tako lep, sve je tako dobro. Ja sam napravila selekciju jednačina svojih. Igram se kao malo dete. Ako imate želju da se igrate sa mnom, izvolite.

Unapred hvala svima koji dele moja mišljenja i koriste moju dobrotu i moje znanje da im bude kao meni. Hvala svima koji dozvole da im uputim ove moje reči i dozvole svojim mislima da malo porazmisle šta ja to kažem i zašto je to upravo tako. Za što bolje i pozitivnije razmišljanje – vaša neumorna i svemoguća Mila.

Napišite komentar