Zamišljeno je da blog tajna.rs kao glavne teme ima zakon privlačenja (Tajna) i načine postizanja uspeha. Međutim, iako nisam nikakav stručnjak za psihologiju, moram da podelim sa vama neka razmišljanja o psihološkim temama koje utiču na postizanje uspeha i pravilno korišćenje zakona privlačenja. Pominjao sam do sada neke psihološke razloge koji nas sprečavaju da ostvarimo svoje pune potencijale. Strah je jedan od njih. A danas želim da pišem o jednoj pojavi koja je tako svojstvena svima nama, a nismo svesni koliko može da bude štetna. U pitanju je kritikovanje.

Većina nas kritikuje druge imajući najbolju nameru. Ne pričam o tome kada kritikujemo političare ili sportiste, nego o kritici koju upućujemo sebi bliskim ljudima, supružniku, deci, kolegama… Kada to radimo, najčešće mislimo da smo uputili konstruktivnu, dobronamernu kritiku, ali nisam siguran da je baš uvek tako. Često je naša “dobronamerna” kritika usmerena ka ličnosti, a ne ka delu koje je neka osoba nedovoljno dobro uradila. Kritikujući samu osobu, govoreći joj kako je glupa i nesposobna, možemo da postignemo trajne negativne posledice u njenom ponašanju. Ako se ta kritika dovoljno često ponavlja, podsvest kritikovane osobe će prihvatiti to kao činjenicu i počeće da se ponaša u skladu sa tim, postaće glupa i nesposobna.

Na primer, posmatram roditelje i babe i dede u parku, kako svojoj deci govore loše stvari bez ikakvog očiglednog razloga. Dete se saplete, oni mu odmah kažu da je šeprtlja. Dete čučne u blato, oni odmah kažu da se prlja kao svinja. Dete uzme tuđu igračku, roditelji mu odmah kažu da nije dobar. Dete počne da plače, oni mu kažu da je ružan kad plače i da ga niko neće voleti zbog toga. Zapazite da ne kritikuju to što je dete uradilo, već njega kao ličnost. Šta mislite, kako će to dete da misli o sebi nakon nekoliko godina ovakvog učenja? Misliće da je ružna, prljava svinja koju niko ne voli jer je smotana i nije dobra. Još ako znamo da deca nemaju sposobnost (ili manu) da kritički analiziraju sve što im se kaže i da im se sve izgovoreno direktno urezuje u podsvest, takve loše kritike imaju još veću težinu. Zar to nije strašno?

Nisu samo deca na meti ovakvih loših kritika. Read the rest of this entry »

U jednoj od svojih odličnih knjiga, Brajan Trejsi (Brian Tracy) navodi jednostavnu formulu po kojoj može da se predstavi koliki će uspeh neko postići u životu. Brajan Trejsi je inače najzvučnije ime u oblasti popularne psihologije uspeha. Osim toga što je Tajna jedna od njegovih tema, piše i predaje i o ostalim neophodnim stvarima koje treba da se znaju ukoliko želite uspeh: postavljanje ciljeva, komunikacija, odlučivanje, upravljanje vremenom… Formula koju danas navodim nije ništa novo što ćete čuti ako ste i ranije upoznali zakon privlačenja, ali daje jedan slikovit i vrlo realan prikaz ključnih faktora uspeha. Jednačina glasi:

Stepen pojedinačne uspešnosti = (Urođene sposobnosti + Stečene sposobnosti) x Stav

Urođene sposobnosti su sve ono sa čime se rađamo. Tu spada koeficijent inteligencije, temperament, neke karakteristike ličnosti. Na njih tek neznatno možemo da utičemo. Velika je šteta što mnogi smatraju da uspeh isključivo zavisi od urođenih sposobnosti, pa se predaju još u startu govoreći kako nisu predodređeni za uspeh.

Stečene sposobnosti su sve ono što tokom života steknemo u obliku formalnog i neformalnog obrazovanja, čitanja, saznavanja, komunikacije sa porodicom, vršnjacima… Na ovaj faktor možete da utičete, ali to je spor i naporan proces, a njegovim poboljšanjem nećete neminovno postići uspeh. Na primer, neko može da provede godine i godine na školovanju, a da završi kao osrednji doktor koji je pored toga i u dugovima.

Iz jednačine se vidi da Stav ubedljivo najviše utiče na uspeh.  Read the rest of this entry »

Juče sam bio učesnik jednog sastanka u našoj poznatoj, velikoj, modernoj kompaniji. Sastanak je bio na prilično visokom nivou. Zato sam se sredio, obukao odelo i stavio kravatu. Delovao sam veoma važno sam sebi. Takođe, kada sam video sve one mlade, uspešne ljude koji jako predano rade svoj posao, bilo mi je veoma prijatno. Svi su bili nasmejani i veseli, ali ozbiljni u realizaciji posla i dogovora. Svi su pametni, elokventni, ambiciozni. Siguran sam da se razumeju u svoj posao i da mogu još dalje da doguraju.

Sastanak je počeo popodne, uz nekoliko odlaganja, sa dva sata zakašnjenja, a završio oko osam sati uveče. Međutim niko se nije uzbuđivao što radi tako kasno. Čak su naglašavali da još imaju da odrade deo posla nakon sastanka. Iznerviran zbog nepoštovanja mog vremena, počeo sam da potvrđujem stav koji imam već nekoliko meseci unazad. Svi su oni moderni robovi. Rade za gazdu do krajnjih granica. Iscrpljuju se. Izgaraju na poslu.

Znam, imaju velike plate. Ali zapitajte se da li je sve to tako divno kao što je meni izgledalo na prvi pogled. Da li ti ljudi uopšte imaju privatni život? Da li uspeju da se ikada vide sa prijateljima ili da prošetaju tokom radnog dana negde dok je još sunce? Pretpostavljam da im je vikendom više stalo da se odmore i odspavaju nego da izađu. Verovatno ima i onih koji izađu subotom, razvale se od alkohola, a onda se celu nedelju trezne i uveče spremaju za posao u ponedeljak.

Kako neko ko radi do osam uveče svakog dana uopšte može da ima decu? U stvari, kako može da im se posveti? Ja mislim da ne može nikako. Vikend nije dovoljan da bi dete shvatilo da ima oca, ili i oca i majku. Detetu treba mnogo više pažnje i zajedničkih trenutaka. Da li takvi prezaposleni ljudi imaju vremena za ljubav? Da li imaju snage za seks? Imam utisak da su oni “uspešni” samo u poslu, a zaostaju u ostalim aspektima svog života. Da li je to onda uopšte uspeh? Read the rest of this entry »

Kako da napišem bilo šta nakon prethodnog teksta? Šta god da napišem biće nevažno nakon činjenice da mi se ostvarila želja i namera da privučem 1000€. Pokazao sam sebi da zakon privlačenja radi. Tajna je otkrivena i savladana. Sad idemo dalje. Hvala svima na podršci i komentarima. Posećenost sajta je porasla za trećinu prethodnih dana nakon objavljenog ostvarnog cilja.

Razmišljao sam dugo o tome šta da napišem u prvom tekstu Nove ere. Na kraju sam rešio da pišem o nečemu što mi je mnogo pomoglo da ostanem fokusiran na cilj. A to je pisanje za blog.

Sajt tajna.rs sam pokrenuo ne razmišljajući previše o efektima koje može da proizvede. Jedan od glavnih ciljeva mi je bio da se javno obavežem da ću primenjivati tehnike koje vode ka uspehu. Znate ono, svako čudo za tri dana? E pa vrlo često je i kod mene tako, a pisanje za sajt me je upravo onemogućilo u tome. Odnosno, bolje je reći, obaveza prema vama, čitaocima, me je sprečila da odustanem i prepustim se uobičajenom toku života. Kada znam da ima dosta ljudi koji očekuju novi tekst, jednostavno ne smem da stanem i razočaram. Bilo bi veoma lepo kada bih mogao da osećam toliku obavezu prema sebi samom, bez ikakvog eksternog stimulansa. Tada bih sigurno mogao da istrajem u svakoj nameri, a ne da lako odustajem na prvim preprekama. Read the rest of this entry »

Znate li šta se desilo? Juče je na moj devizni račun uplaćeno, ni manje ni više, 1000€!

A!?

Moram da napravim malu pauzu da svi stignete da kažete “vaaaaaau” pre nego što nastavite sa čitanjem

Za one kojima će ovaj tekst biti jedan od prvih koji čitaju na ovom blogu, moram da ponovim da sam još na početku rada bloga (pre nekih 9 meseci) sebi postavio kratkoročan cilj da privučem 1000€. Tek nedavno sam odustao od tog cilja jer sam shvatio da ne mogu samo da čekam da mi novac padne sa neba, nego moram nešto i da preduzmem, a to sam opisao u članku “Dok te ne pukne u glavu, nije to to!”. Novac koji sam dobio potiče od prodaje nekog parčeta zemlje daljeg rođaka od koje sam i ja dobio deo. I to baš tačno hiljadarku! Dakle, ipak može da padne s neba.

Eto, vidite da se neke želje ostvaruju i kada odustanete od njih. To je ona situacija kada npr. tražite posao i nikako ne možete da ga nađete. Nervirate se, imate negativne misli. Na kraju, ipak uspete nekako da nađete posao, a onda se odjednom stvori nekoliko dobrih prilika za posao koje nikako nisu dolazile dok su vam bile potrebne. Abraham navodi baš ovaj primer i objašnjava da se to dešava zato što se opustite i prestanete da generišete negativne misli i emocije, pa samim tim dopustite univerzumu da deluje u željenom pravcu. Verovatno se to i meni sada dogodilo.

Sada mogu da se pravim pametan, pa da savetujem i vas. Read the rest of this entry »

Već smo svi naučili da naša podsvest ne razlikuje da li nam se nešto dogodilo u stvarnom životu ili smo događaj zamislili dovoljno živo i uz prisustvo emocija. Zato ako stalno zamišljamo da smo bogati, podsvest će se ponašati kao da je to stvarno i uz pomoć zakona privlačenja, privućiće nam događaje, ljude i situacije koje će omogućiti da se to realizuje u stvarnom životu. To nije više tajna, jer svi to znamo. Ali nije loše da se s vremena na vreme podsetimo jer naša svest često ume da se vrati u stanje brige i straha koji nam privlače negativne događaje. Morao sam ovo da ponovim jer sam pomislio da će neko da se uplaši kada pročita naslov da će morati da poklanja iako nema šta da poklanja. Ne plašite se! Idealna stvar je što uvek možete da dajete mentalne poklone jer naša podsvest neće razlikovati takav od stvarnog poklona. Zato poklanjajte!

Zašto uopšte treba da poklanjamo? Ako ne znate odgovor na ovo pitanje, ponovo pročitajte prvi pasus. A ponovo pročitajte i naslov. Onaj ko nema ništa, neće moći ništa ni da pokloni. Pošto se mi svi (mi koji znamo Tajnu) trudimo da ubedimo našu podsvest da živimo u stanju blagostanja, jedan od dobrih načina da poboljšamo taj osećaj je da dajemo poklone. Najbolje je da dajemo one poklone koji su i nama potrebni. Ako je novac ono što nam nedostaje u stvarnom životu, treba da mentalno poklanjamo novac. Ako nam nedostaje zdravlje, treba da poklanjamo zdravlje, izlečenje, isceljenje. Ako nam treba ljubav, prvo moramo da pružimo ljubav drugima, moramo da je poklanjamo.

Skoro je o mentalnim poklonima govorio gospodin Dragan Vujović, osnivač Silva metoda na našim prostorima. Read the rest of this entry »

Ko samo izmisli ono dugme snooze na telefonu?! To je samo još jedan način da odložimo neodložno. Prekjuče sam opet pred utonuće u san poželeo da “dobijem” ideju za temu o kojoj bih pisao za blog ujutru čim se probudim. Ali ujutru sam nekoliko puta pritisnuo pomenuto dugme i tako odložio ustajanje do najkasnijeg trenutka, ali tako da ipak ima nade da stignem na posao na vreme. Bilo mi je jasno da nema ništa od pisanja za sajt, ali mi je poslednji pogled na natpis snooze doneo odgovor na traženu želju. Znao sam da moram da napišem nešto o ljudskoj potrebi da do poslednjeg trenutka odlažu stvari koje moraju da urade. Odlaganje, ili prokrastinacija je veliki protivnik uspeha.

Prokrastinacija ne mora uvek da bude loša. Moja razmišljanja idu u pravcu da moramo da shvatimo kako se osećamo kada odlažemo neku obavezu. Ako osećamo grižu savesti što neki posao nikako da završimo, odnosno ako se stvarno osećamo loše zbog toga, onda bi ipak trebalo sebe da nateramo da ga uradimo. Ali ima i situacija kada se ni malo ne osećamo loše zbog nekog odlaganja, već bismo se, naprotiv, osećali loše ako bismo radili taj posao. To je onda znak da postoje jači razlozi zašto ne uradimo to što neko očekuje od nas. Tada nas naša podsvest, odnosno naše unutrašnje, više JA odvlači od zadatka koji nije dobar za nas i koji bi svakako trebalo da izbegnemo.

Upravo sam se setio da sam pre nekoliko meseci imao jednu ideju za sajt preko koga bih mogao da zarađujem novac. Ideja mi se u prvom trenutku činila sjajnom, proveo sam nekoliko dana tražeći idealno ime domena za sajt, kupio sam domen, ali sam onda stao i ništa se nije dešavalo. U nekoliko navrata sam pokušavao da nateram sebe da krenem sa realizacijom, ali nisam stigao dalje od laganog pretraživanja potrebnih informacija na internetu. Na kraju sam shvatio da nije trenutak da krenem u realizaciju te ideje i odustao. Sada kada razmislim, ni jednog trenutka se nisam osetio loše zbog odustajanja. Siguran sam da mi je zakon privlačenja na posredan način rekao da ne bih na taj način uspeo da zaradim novac.

Evo nekoliko jednostavnih načina kako možemo da sprečimo našu potrebu da odlažemo neodložno. Read the rest of this entry »

Da li uvek čekate da se dogodi problem, pa onda reagujete ili aktivno radite na tome da se problem ne dogodi? U tome je suština proaktivnosti. Proaktivni ljudi ne dozvoljavaju da se problemi dese, nego čine sve što mogu da ih preduprede. Neko će pomisliti da ova tema i zakon privlačenja nisu u nekoj tesnoj vezi, ali ja mislim da sve što je u vezi sa ličnim uspehom zaslužuje da se nađe na ovim stranicama. Sve aktivnosti koje utiču u pozitivnom smislu na sopstveni život su u uskoj vezi jedna sa drugom, pa su u tom smislu zakon privlačenja, proaktivnost, uspeh, visoka svest, efektivnost, meditacija, vizuelizacija i te kako povezani.

Biti proaktivan znači preuzeti svesnu kontrolu nad svojim životom, postavljati ciljeve i raditi na njihovom ostvarenju. Umesto da reagujete na događaje i čekate prilike, izađite i stvarajte svoje događaje i prilike. Većina ljudi razmišlja reaktivno. Naravno, dobro je da odreagujete na događaje i rešavate probleme kada se pojave. Ali zar nije bolje da se potencijalni problemi predvide i saseku u samom začetku?

Evo konačno sam dočekao priliku da na ovom blogu pišem malo i o svom poslu. Kao menadžer projekata, odgovoran sam za sve što se tiče realizacije projekata, oko finansija, ljudstva, rokova… Nauka koja se bavi upravljanjem projektima kao jednu od najvažnijih osobina koju mora da poseduje (ili stekne) menadžer projekata upravo ističe proaktivnost. Menadžer koji je u stanju da predvidi probleme, reši ih pre nego što se pojave, pronađe kreativne ideje za rešenje nekih situacija, je zlata vredan radnik. Ne mogu za sebe da kažem da sam u potpunosti takav, ali svestan sam toga, znam čemu treba da težim i radim na tom cilju. Znam da deluje jednostavnije da kažete “Ne mogu sada da mislim o tome, videćemo šta ćemo ako se dogodi”, ali budite svesni da ako se dogodi, verovatno ćete potrošiti mnogo više vremena i truda da otklonite takav problem. Problemi se rešavaju dok su mali, ne smete im dozvoliti da porastu.

Jedna od sjajnih knjiga koju sam pročitao pre nekoliko godina i nameravam da je ponovo pročitam je knjiga “The 7 Habits of Highly Effective People”, ili kako su je kod nas preveli, “7 navika uspešnih ljudi” koju je napisao Stiv Kovi (Steve Covey). On navodi da postoje 4 ljudske osobine koje nam daju moć da odreagujemo pravilno: Read the rest of this entry »

Snovi su veoma ozbiljna tema da bih mogao da pišem o njima bez ikakve pripreme kao što sam krenuo da pišem ovaj tekst. Ipak, moram da vam ispričam svoje iskustvo od noćas. Sinoć sam legao da spavam sa mislima o svom novom poslu koji pokrećem, a takođe mi se provlačila misao o tome kako nisam napisao tekst za blog. Zato sam neposredno pre nego što sam zaspao poželeo da dobijem jasnu sliku o tome gde me život trenutno vodi i da dobijem inspiraciju za novi tekst. I dobio sam oba odgovora.

Obično ne sanjam noću, ili bar ne mogu da se setim snova. Pretpostavljam da je tako jer sam tokom radne nedelje previše umoran, tako da mozak ne stigne da se odmori tokom pet, šest sati koliko mu omogućavam, pa ne stigne da izađe iz svoje duboke faze odmora. Tek vikendom, kada sam odmorniji, mogu da zapamtim neki san. Međutim, noćašnjeg sna se sećam vrlo jasno. Ja vozim auto i zaustavlja me policajac. Čekam da završi posao sa ljudima iz automobila koji je prethodno zaustavio i kada je to uradio, okrenuo se prema meni i počeo zadovoljno da trlja ruke. Pošto nisam napravio nikakav prekršaj, pokušavao je da mi nađe nešto što ne valja, merio je šaru na gumama, kontrolisao svetla, ispitivao me šta po zakonu sve spada u obaveznu opremu automobila. A ja sam posle početne želje da mu odgovorim na sva pitanja postajao sve nervozniji, ali nekako sam se ipak pomirio sa tim da on mora da odradi svoje, bez obzira koliko naporno i bespotrebno to bilo. Svim silama sam se trudio da nabrojim sve delove obavezne opreme, pa sam se setio i dizalice, fluorescentnog prsluka, rezervnih sijalica i oznake njihovog modela i ko zna čega još. Sve to je trajalo prilično dugo, imao sam osećaj da je ispitivanje trajalo nekoliko sati. Na kraju, kada je video da sam uporan i istrajan, odustao je od daljeg maltretiranja i pustio me je. A onda sam se ja narogušio, počeo sam da mu se smejem u lice jer je došlo mojih pet minuta. Pretio sam mu da će sutra svi saznati za ovakvo njegovo ponašanje preko B92 i Blica. Kezio sam mu se u lice pobednički, ali sam u sebi znao da neću da preduzmem nikakvu osvetničku akciju, nego je dovoljno da ga samo malo mučim da oseti kakav je bio prema meni.

I onda sam se jutros probudio sa jasnim sećanjem sna, kao i jasnom idejom šta taj san predstavlja. Dobio sam odgovor i bio sam prezadovoljan. Read the rest of this entry »

Mom sinu nije nikakav problem da, kada vidi neko dete da jede u parku, priđe i otvori usta očekujući ono što želi. A zašto je tada meni neprijatno i odvlačim ga na drugu stranu? Neprijatno mi je jer ne znam kako će da odreaguje roditelj tog deteta. Iako velika većina roditelja smatra taj gest mog sina veoma simpatičnim i nemaju ništa protiv da deca podele hranu, meni je i dalje neprijatno. To je neka glupa moralna prepreka koja mi je sigurno usađena u glavu dok sam bio mali. Ja se sada trudim koliko god mogu da ne razvijam nikakve strahove i prepreke u glavici svog sina, ali da bih to uradio moram prvo da se oslobodim svojih strahova. Strahovi nas sprečavaju da ispoljimo svoje pune potencijale!

Razmislite o tome čega se sve plašite! Evo ja ću prvi… Plašim se kako će moja okolina komentarisati moje postupke. Plašim se da potpuno slobodno stupim u komunikaciju sa nepoznatom osobom. Plašim se da uložim novac u bilo šta što nije sto posto sigurno. Plašim se da ostanem bez zagarantovanih prihoda u vidu plate. Plašim se da priđem najzgodnijoj devojci i pitam je da izađemo (i veoma mi je drago što više ne moram (i ne smem) to da radim). Plašim se da pričam sa ljudima koji mi predstavljaju autoritete.

Ali ne, nisam ni toliko stidljiva, ni povučena osoba. Nemojte da pomislite da zbog toga što sam naveo, ne stupam u komunikaciju sa drugima ili da živim zatvoren u stanu. Naveo sam samo strahove koje sam primetio da imam i koji me sprečavaju da postignem ono što želim u svim situacijama. Jednom mi je jedan poznanik, kome više ni imena ne mogu da se setim, rekao: “Stidljive osobe nisu ni svesne šta sve propuštaju u životu!” Ta rečenica mi se urezala u pamćenje i često je se setim. U stvari, setim je se kad god shvatim da u meni progovara onaj mračni strah koji kaže da je bolje da ćutim i ne talasam, nego da priđem, pitam, kažem svoje mišljenje, tražim, dobijem, saznam, vidim, uspem.

Kada sam razmišljao o strahu, javila mi se slika u mislima kako pokušavam da plivam sa tegovima. Read the rest of this entry »