Danas sam novi čovek.

Volim ceo svet oko mene.

Ne postoji više opiranje, postoji samo moje odobravanje univerzalnog duha lepote, iskrenosti, dobrote, izobilja i bogatstva.

Univerzum zna šta ovog trenutka meni prija i iz petnih žila se trudi da mi udovolji.

Uživam u prirodi Univerzalnog duha.

Moje poverenje u Univerzalni duh je neograničeno.

Stapam se sa Univerzumom.

Visoki spektar najlepših, najtananijih i najraznovrsnijih osećanja prožima moje telo.

Trnci mi prolaze kroz kičmu, kao sastavni deo sveukupne prirode ustalasanog života.

Život mi daje neprestani dokaz svoje snage, energije, izobilja i bogatstva.

Ja sam vulkan strasti života u svim njegovim najiskonskijim vidovima.

Hvala na sveukupnom dokazu postojanosti života.

Klanjam se životu.

Često razmišljam o tome kako većina ljudi nije spremna da prihvati činjenicu da su sami odgovorni za sve što im se dešava u životu. Iako su čitali knjigu Tajna, ili gledali film, iako uveravaju sebe da veruju u zakon privlačenja, i dalje su u stanju da se žale na neke više sile koje im ne dozvoljavaju da napreduju u životu.

Ranije nisam ni primećivao to stalno kukanje. Nekako mi je bilo normalno da ljudi kukaju i da se žale kada im nešto nije po volji. Ali sada, kada sam spoznao drugačiji način razmišljanja, strahovito mi smeta kada se neko žali. Naučio sam i da ne privlačim često takve situacije, ali desi se ponekad da i meni nepoznata osoba iz čista mira priđe i krene da kuka na svoju zlu sudbinu. Vaspitan sam tako da budem ljubazan prema svima i mislim da to zaista jeste vrlina. Ali u ovakvim situacijama ne postoji ljubazan način da prekinete tužnu priču, a da ne ispadnete bezosećajni, surovi, loši.

Nedavno se jedan dekica u čekaonici kod lekara zaleteo ka meni da me pita nešto. Nije mu smetalo što ga pre toga nisam ni pogledao, ni to što imam slušalice u ušima. Ljubazno sam se nasmešio i skinuo slušalice očekujući pitanje. Postavio je najopštije moguće pitanje, kao uvod u svoju tužnu priču. Odmah je nastavio sa istorijom svoje bolesti i šta mu je lekar rekao, pa šta je onda on njemu odgovorio, pa kako mora da kupi lekove, a ne može da ih dobije na recept i da mu je penzija 16.000 dinara. Kada je došao do penzije, rešio sam da prekinem razgovor i slagao sam kako ga ja potpuno razumem iako ja imam platu od 200.000 dinara i kako preko interneta zarađujem još toliko. On se zbunio, kiselo se nasmejao, rekao “svaka čast” i okrenuo na drugu stranu.

Koliko god vama sada izgledalo surovo i bezosećajno, ja nisam smeo sebi da dozvolim ometača u vidu dekice koji traži sažaljenje. Svi mi moramo da se okrenemo pozitivnim stvarima i pozitivnim primerima. Moramo da pronađemo način da ne završimo isto kao pomenuti dekica.

Da li možete da prihvatite činjenicu da ste sami odgovorni za sve što Vam se dešava? Baš sve! Read the rest of this entry »

Dragi moji Tajnaši, danas vam predstavljam jednu iskrenu i pozitivnu životnu priču. Ovo je priča koja govori o tome šta i kako treba da radimo i kakav stav treba da zauzmemo kada stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Afroditi, ti si veliki borac i veliki čovek! Hvala što si podelila sa nama svoju priču… Tajna

Našu životnu priču, našu istinitu priču posvećujem svim roditeljima dece sa posebnim potrebama. Želja mi je da vas ohrabrim i podstaknem da ne odustajete od borbe za prava vaše dece. Naša deca nisu deca jednog nižeg BOGA, naša deca su Anđeli poslata da nam pokažu put istine i put ka svetlosti. Naša deca nam ukazuju na prave životne vrednosti i cilj našeg postojanja.

27.11.1998. Frankfurt N.M.

Nalazim se u društvu mojih dragih i retkih prijatelja, porodice Hrgović u jednom od naših omiljenih kafića koji je u blizini ginekoloske ordinacije Zlatka Hrgovića, mog prijatelja. Zlatko inače važi za jednog od veoma uspešnih ginekologa i hirurga. Moram navesti da sam predhodno bila u braku 16 godina i da nisam ostvarila svoj san da postanem majka. Isprobala sam sve moguće metode, ali nažalost bezuspešne za mene, tako da sam se u jednom trenutku pomirila sa sudbinom da nikada neću imati dece.

Tog Božanstvenog i za mene nezaboravnog dana 27.11.1998. Zlatko me je nagovarao da skoknemo do njegove ordinacije kako bi mi obavio rutinski ginekološki pregled i eventualno ponudio jednu od njegovih metoda koje su se pokazale dosta uspešnim kod njegovih pacijentkinja. Ja sam bila negativna što se toga tiče s obzirom da moje dotadašnje iskustvo i primene raznih metoda nisu dale kod mene pozitivne rezultate. Apropo toga on mi je i prijatelj pa me je bilo sramota da me baš on pregleda. Zlatko je toliko bio uporan da sam na na kraju popustila i tako smo krenuli do njegove ordinacije. Sa mnom je bio i moj tadašnji saputnik, a danas suprug. Prilikom pregleda Zlatko je bukvalno skočio sa svoje stolice i izgovorio za mene do tada nemoguće: Neno, ti si trudna!!!!!! Pogledala sam ga u neverici. Moj suprug je u trenutku pocrveneo od radosti. Momentalno smo odradili i ultra zvuk gde je naravno utvrđena trudnoća. Zlatko nam je dao sličicu, a mi kao opijeni izađosmo iz ordinacije uz obećanje da ćemo te noći proslaviti ovo predivno saznanje. To je bio momenat moje apsolutne sreće. Da vam ne dužim, trudnoća je protekla odlično bez ikakvih problema, a ja nestrpljivo čekala da uđem u 9-ti mesec kako bih što pre prigrlila to stvorenje u meni, mog sina.

Nestrpljiva kao uvek, nagovorila sam Zlatka da se ranije porodim carskim rezom i to samo zato što nisam mogla više izdržati da čekam još dve nedelje. Odlučili smo da taj dan bude 16.06.1999. kada je i njegovoj supruzi, mojoj dragoj Dubravci, rođendan pa smo u šali govorili da je to super jer ćemo slaviti oba rođendana svake godine zajedno. 16.06.1999. u 15:03 moj sin je rođen. Ne mogu vam opisati taj trenutak. To je za mene bio najsrećniji trenutak života. Osećaj biti majka i trenutak stvaranja jednog novog života je za mene neopisiv. APSOLUTNA SREĆA, TRENUTAK POSTOJANJA, TRENUTAK STVARANJA. Read the rest of this entry »

U nedelju sam prisustvovao grupnom EFT tretmanu koji je vodila gospođa Jasmina Kovačev. Tretman je, u stvari, predstavljao grupno čišćenje uma od negativnih emocija. To je događaj koji sam najavljivao na sajtu i mogu da vam kažem da su mnogo propustili oni koji nisu bili. Stvarno sam bio oduševljen energijom koja se stvorila među ljudima, postignutim rezultatima, Jasminom, samom EFT tehnikom. Stekao sam nova saznanja i stavove o primeni Tajne i zakona privlačenja.

Idemo redom. Kao što nam je Jasmina još ranije objasnila, EFT se primenjuje da bismo se oslobodili negativnih emocija koje nas sputavaju da iskoristimo svoje potencijale. Ideja grupnog tretmana je bila da svako od prisutnih kaže jednu oblast, odnosno jedan strah ili loše uverenje koje bi hteo da eliminiše. Svi smo te svoje izazove ocenili ocenama od 1 – 10 i većina je davala svojim temama ocene od 7 – 10 što znači da su veoma jakog intenziteta.

A onda smo pristupili čišćenju. Redom su se menjali korisnici sa kojima je Jasmina direktno radila, a svi zajedno smo ponavljali njene reči i tako zajedničkom energijom pomagali ljudima da postignu olakšanje. Meni je kod EFT tehnike smetalo to što se tokom tapkanja po određenim akupresurnim tačkama glasno izgovara i potvrđuje trenutno stanje. Mislio sam da je to u suprotnosti sa Tajnom koja kaže da ćemo sve više privlačiti ono na šta se fokusiramo. A u EFT-u se baš fokusiramo na problem. Međutim, praksa pokazuje upravo suprotno. Dok tapkanjem stimulišemo energetske kanale u telu i fokusiramo se na to što nas muči, nekom magijom nestaju negativna osećanja i mi se osećamo rasterećeni i opušteni. Naravno, to nije nikakva magija, već dobro istražena i naučno potkovana tehnika, ali rezultati stvarno deluju kao da su delo čarobnog štapića.

Read the rest of this entry »

Čovek o kome se ovih dana najviše piše je Stiv Džobs (Steve Jobs), osnivač i donedavno prvi čovek najvrednije kompanije na svetu. Nakon njegove smrti, svi se utrkuju ko će da napiše tekst koji će što više da uzdigne lik i delo ovog briljantnog čoveka. Iako nikad nisam voleo da idem „kud i svi Turci“, ovog puta ću napraviti izuzetak jer Stiv Džobs to sigurno zaslužuje. On je bio tipičan primer čoveka koji živi Tajnu. Nažalost, Stiv je prerano preminuo usled bolesti, što će reći da nije bio u mogućnosti da podjednako uspešno primeni Tajnu u svim oblastima svog života. I pored toga, Stiv Džobs zaslužuje veliko poštovanje i priznanje koje želim da mu odam ovim tekstom.

Prekjuče sam odvojio sat vremena da pročitam njegovu biografiju i bio sam potpuno oduševljen. Ovde ću Vam izneti samo neke detalje, a sve će vam biti jasno kada odgledate jedan njegov fantastični motivacioni govor koji je održao diplomcima sa Stenford Univerziteta.

Stiv Džobs nije bio dete bogatih roditelja, nije išao u najprestižnije škole, nije stekao vrhunsko formalno obrazovanje i titule. Naprotiv, život mu je počeo teže nego većini. Bio je usvojen. Ljudi koji su ga usvojili, iako su se trudili, nisu mogli da mu obezbede vrhusku edukaciju. A i da su to nekako uspeli da mu obezbede, ništa ne bi vredelo jer je Stiv posle prvog semestra odustao od fakulteta. Shvatio je da to nije za njega. Imao je drugačije želje. U stvari, kada je napustio koledž, nije još uvek imao jasnu viziju. Eksperimentisao je sa svojim životom, čak je išao u Indiju tražeći prosvetljenje. Tamo je i prihvatio Budizam.

Kada se vratio iz Indije, nastavio je da honorarno radi posao u kompjuterskoj industriji koji je radio još kao srednjoškolac. Družio se sa Stivom Voznijakom (Steve Wozniak), genijalcem za elektroniku koji je napravio svoj prvi kompjuter. Stiv Džobs ga je nagovorio da zajedno otvore kompaniju. I tako je nastao sada čuveni Epl (Apple). U garaži su pravili kompjutere i prodavali ih, istovremeno usavšavajući nove i naprednije verzije kompjutera.

Read the rest of this entry »

Kao što sam za svakog novog autora na blogu tajna.rs napisao uvodni pasus, tako želim i da ovog puta napišem kratak uvod za jednu divnu priču u kojoj imate priliku da uživate sada. Ja sam je pročitao tri puta i svaki put sam shvatio nešto novo što sam povezao sa svojim iskustvom. Siguran sam da će Zordanina priča imati ovakav efekat i na vas. Zordana, hvala ti… Tajna

Zakoračila je nesigurno na stenu, osećajući hladan dodir kamena koji joj grubo dodiruje nežna stopala. Crna haljina je letela spontano oko nje, jedva se držeći za njeno telo i stapajući se sa tminom prohladne prolećne noći. Mrak, tmina, samo u daljini svetlost iz fabrike osvetljava jarko žutom bojom, niske oblake koji se brzo kreću uticajem snažnog vetra. Daju im neki čudan, nedokučiv oblik. Teško joj je da to pojmi svaki put kada podigne pogled ka njima. Bude u njoj neki osećaj strahopoštovanja i jezivosti. Poštuje prirodu, uvek je i poštovala i divila se njenim mogućnostima, snazi i konstantnom opiranju ljudskog šljama koji ju je često, bez i malo griže savesti, surovo koristio i nepoštovao.

Pogled joj leti ka šumi ispod nje. Na ovom njenom, posebnom i tajnom mestu, imala je savršen pogled na okolinu. Obrisi starog i glomaznog drveća bude u njoj nekakav spokoj, unutrašnji mir i stapanje sa svojom dušom. Baš to joj sada i treba, treba joj vreme da razmisli. A gde je drugo to mogla nego na ovoj goloj steni, visoko iznad svih. Retko ko je podizao pogled ka njoj. Jednostavno ljude nije zanimala priroda, niti njene lepote. Suviše su bili zagledani u svakodnevnu učmalost i rad u toj obližnjoj fabrici koja je svakog dana zarobljavala sve više ljudi pod svoju ogromnu tehnološku kapu. Razmišljala je da niko od njih nije pogledao u nebo još od detinjstva, bila je sigurna u to. Zašto gledati u nešto što ne možeš da razumeš, dohvatiš i dokučiš njegove tajne, zadovolji se sa onim što imaš i ostani u toj poziciji, ako je teško, odustani. Bila je sigurna da tako razmišljaju.

- Čudni su takvi ljudi. Žmure na sitnice koje bi im u život unele radost, a samo želim da im dokažem suprotno, da uđem u njihovu učmalu misao i zamenim je sa samo jednom srećnom, ispunjenom lepotom i nesvakidašnjom. – Nije joj bilo jasno kako jedan običan čovek to ne može sam da učini. Valjda baš zato što je običan.

Read the rest of this entry »

Ako misliš da dobiješ na sledećim izborima, moraš nešto konkretno da uradiš po tom pitanju. Ništa deklarativno, ništa uslovno. Inače birači to znaju. Sve je to lepo, taj tvoj predizborni program, sve je to u redu. „Imam sjajan vision board i ciljeve…“. Ali, koliko stvarno želiš da to nešto uradiš, ostvariš? Možda si uljuljkan u udobnost komforne zone,…?!!! Birači znaju ako si u nečemu ozbiljan, oni će to obilato da nagrade, ako ne, gorko kažnjavaju. Moraš stalno da imaš svoj cilj ispred sebe, i uvek to nešto uradiš, da bi mu se približio, koliko god to malo ili veliko bilo! Birače ne možeš da prevariš, da slažeš. Kakve misli i osećanja ulažeš u taj projekat, to i dobijaš. Nije dovoljna samo euforija koju šalješ drugima, šta stvarno stoji iza toga?!

A, koliko samo svuda ima ljudi koji rade posao koji ne vole, tek da ga rade, bilo da su na nekom šalteru, na kasi u hipermarketu, ili na nekom drugom, čak i visokom važnom položaju. I niko nema koristi od takve osobe, svi gube. „Ali važno je imati posao, kriza, nema posla, itd, itd…“, naša podsvest uporno ponavlja neke svoje stare programe.

E, tada je sve postavljeno na loše temelje ili ima loš koren, kako hoćete. Svi su uglavnom nezadovoljni radom, produktivnošću i kreativnošću te osobe na tom radnom mestu, a osoba o kojoj pričamo to najmanje želi da vidi!

I, kako to biva, niko nije spreman da se menja, ili se teško ili vrlo malo menja. „Ako misliš da pobediš, grdno se varaš“. Opet ta podsvest sa nekim starim programom i uvreženim uverenjem koje nam uporno ponavlja kao gramofonska ploča. A, kampanja se zahuktava…

Da li je to samo mrtvo slovo na papiru? Da li želiš da se menjaš da bi stigao do svojih snova, ciljeva? Sve vrvi od nekih silnih političkih obećanja!
Um ne razmišlja i ne pravi razliku dal je nešto dobro ili loše. Ako duboko u sebi misliš da nešto zaslužuješ, to ćeš i dobiti!

Koliko si stvarno učinio da približiš birače sebi? Da li te stvarno obuzimaju prave misli, osećanja i verovanja? Kako ostvariti zacrtani cilj- 1. mesto na izborima ili neki samo tvoj, drugi željeni i očekivani cilj, san, ili šta već?

Šta misliš, da li je važno u životu, da imaš tamo neki cilj, san, želju?! Naravno, inače besciljno, bezvoljno lutaš, i onda i dobijaš i približno takve rezultate. A, sve ovo pričam jer svaka tvoja misao, osećanje, verovanje tvori ono tvoje sutra. „Kako razmišljaš, i kako veruješ, to će ti se i ostvariti“ (Louise Hay) Ostaje samo da pobediš! Ništa lakše! Nije važno da li zaslužuješ, ili ne. POBEDI! Read the rest of this entry »

Ovde smo svi na istom putu i cilj nam je isti! Kako da pomognemo sebi i da ostvarimo svoje snove.

Dakle, naš put je isti, ali, sa preprekama. Neko će da preskoči, neko ne!

Izneću vam poređenje koje mi daje najverniju sliku onog što želim da vam kažem. Znate već, kada se stvari uproste, sve je mnogo lakše.

Pretpostavljam da ste bar nekada gledali trku sa preponama. Trkači startuju sa iste linije, trče, svako za sebe – desi se situacija da se neko, preskačući, spotakne ili padne. Da li se desilo da je neko od ostalih takmičara zastao da ga podigne? Ja to još nisam videla! A šta bi videli da je zastao – dva gubitnika!

Na ovom putu svako od nas trči svoju trku! Za sebe!

Možda će ovo nekome zvučati surovo, ali ja bih tada postavila sledeće pitanje: Zar nije surovije živeti, a ne znati ko si? Čiju trku trčiš?

Ja znam ko sam!

A ko ste vi? Jeste li vi VI ili kreacija okoline? Čijim očima gledate, čijim ušima čujete, čijim srcem osećate?

Da li ste potražili u sebi ono što je vaše, ono što nisu roditelji, škola, društvo?

Read the rest of this entry »

Novi dan, novi tekst, novi autor. Ovog puta malo drugačija priča od dosadašnjih. Stvarno treba da budemo srećni što imamo ovoliko različitosti, a sve se vrte oko jedne iste stvari: Tajne. Anugurihiitosumi, hvala na ovoj divnoj priči. Ili bolje reći samo: anugurihiitosumi… Tajna.

Danas je taj dan

Najdraže bude, kada u jedno nevino jutro, opušteno i uz kafu, pronađeš rešenje za problem koji te uništavao duže vreme. Oduvek znaš da negde postoji greška. Svesna univerzalnih zakona, znala sam da sam nešto zaboravila ili propustila da uradim. Ali rešenje ne vidim. Onda, odjednom shvatim da sam grešila, ne samo na jednom nego na više mesta. Najpre zato što sam se fokusirala na sam problem, a potom sam, kada se ukazala jedna i jedina prilika za njegovo rešavanje, neispravno postupila. Čak nekad davno sam negde pročitala i podvukla flomasterom kako treba delovati u takvim situacijama. Al’ sam zaboravila.

Nevina jutra su obično čudno mirna i tiha. Ti se nekako u njima nađeš sama. Sa svojim problemom, licem u lice. Baš tada nema nikog da te nešto upita, ne zazvoni telefon niti stigne pošta. Kao da počinje neki tvoj dan, kada te svi ostave na miru, dan koji si zaslužila i u kome je tvoje zasluženo rešenje. Možda si zbog tog dana i zaboravila sve čega si trebala da se setiš, sa namerom da doživiš svoj dan. Jer taj dan je neodoljiv i sladak. Neuporediv. Nekad i veče može biti posebno. Za one stvari na kojima dugo treba raditi. Sat vremena nakon što svi zaspe. Ili dok ceo grad spava, ti si rešila svoj problem. Tada, možes dalje. Kud si krenula.

Nikome ne pričaš o tome, jer nikoga ne zanimaju usputni problemi i cake koje rešavaš već krajnji ciljevi. Svoj cilj u tom trenutku dana ili noći vidiš mnogo jasnije. Obično posle toga primetiš da je napolju pala ili još uvek pada kiša ili zavisno od godišnjeg doba, sneg. Shvatiš promenu. Vreme.

Jednostavno dođe dan kada imaš snage da pokreneš ceo život iz početka, ne osvrćući se u prošlost, ne pitajući sta gubiš a sta dobijaš. Želiš samo promenu koja će ti doneti uspeh. Silina tvoje energije ruši sve ono čega si se nekad bojala: zle ljude, nedostupne institucije, neizvesna podrška porodice, nedostatak ljubavi, finansijski problemi. Sve dobija oblik, boju i svrhu. U samo tom jednom danu. Dugo posle tog dana, kada prođu godine, više ga se ne sećaš. On postaje kao i svaki drugi dan u prošlosti. Ne postoji zapisan datum, ne postoji zabeleška, samo osećaj koji se proteže u neki drugi poseban dan. Sećaš se samo krajnjih ciljeva tog dana, uspeha. Vidiš ono što i drugi vide.

Na početku, tvoj dan je retka pojava koju ne prepoznaješ. Krije se u moru drugih dana i godina kao da se stidi. Dođe tako s vremena na vreme i dok shvatiš i uhvatiš stidljivka on je prošao i došao drugi, sasvim drugačiji, bezličan kad kad i dosadan. Read the rest of this entry »

Danas za vas imam samo jedno kratko obaveštenje. Ali, ne brinite, ipak je u pitanju novi tekst, samo što taj tekst nije na mom (u stvari: našem) blogu, nego je gostujući tekst na blogu exxxperiment. Tekst možete da pročitate preko ovog linka.

Naime, blog exxxperiment je nedavno objavio konkurs za tekst na temu Maska. A pošto ja, zbog svih vas koji želite da pišete ovde, ne mogu da stignem na red da pišem na svom blogu, odlučio sam da napišem tekst za drugi blog Šalim se, naravno. Samo vi meni pišite što više, što češće i što bolje. Pozdravljam vas sve!