Pitam se kada se desio onaj trenutak kada smo prestali da uživamo i počeli da se žalimo. Kao deca smo veoma dobro znali šta hoćemo i uvek smo se borili da to i dobijemo. Kad smo bili gladni, žedni, mokri, plakali smo i tražili da se stanje promeni. Kao malo veći, uvek smo se bunili ako ne dobijemo igračku koju želimo ili ako nas ne vode tamo gde želimo da idemo. I te kako smo znali da uživamo, da se smejemo, radujemo svemu što bi nas obradovalo. Šta se promenilo? Postali smo mrzovoljni, sve više stvari nam smeta, a čini mi se da je najgore što smo naučili da se mirimo sa situacijom i da malo šta preduzimamo da se ona promeni.

Mnogi žive život mučenika i žrtve. Tako je lakše. Žrtvuju se za decu, za roditelje, za prijatelje. Žrtvuju se na poslu koji ne vole, trpe komšije sa kojima su u sukobu. Stalno se fokusiraju na negativnu stranu stvarnosti. Naravno, uvek je lako naći manu nekome. Poenta je da nađemo vrlinu ili neku pozitivnu osobinu zbog koje će nam prijati društvo te osobe. Uvek možemo da se usredsredimo na nešto oko čega ćemo se sukobiti. Ipak, ne smemo da dozvolimo sebi da se fokusiramo na razlike, nego na sličnosti.

Nama, odraslima, večito nešto smeta. Loše vreme, ili mnogo vruće ili mnogo hladno, nikad taman. Na poslu uvek neka kuknjava. Para nikad dovoljno. Kad se sastanemo sa prijateljima, takmičimo se ko je bolesniji, ko ima više problema u životu. Još odavno sam rešio da prestanem sa takvim negativnim pogledom na svoj život. Kada razgovaram sa nekim ko je podešen na taj negativan “mod” razmišljanja, jednostavno se isključim i pustim svoj film u glavi. A glava značajno klima i odgovara “pa šta ćeš, takav je život”.

Nisam ni ja mašina. Negativni uticaji deluju i na mene. Pre neki dan je pao sneg i odmah sam počeo da razmišljam o tome kako da stignem do grada, kako moram da čistim auto, kako ću teško da izađem autom iz svoje ulice, kako je trebalo da kupim zimske gume… A deca? Raduju se snegu. Uživaju u sankanju i grudvanju. Vrište od smeha. Mislite da im nije hladno kada padnu u sneg ili pokvase noge? Jeste sigurno, ali oni ne obraćaju pažnju na to. Fokusiraju se samo na lepe stvari.

Sa druge strane, postoje ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. I oni sigurno imaju svojih problema, ali ih očigledno rešavaju sa lakoćom. Ne dozvoljavaju im da se razmašu. Ne pružaju problemima zadovoljstvo da budu u centru pažnje. Takvi ljudi se uvek fokusiraju na rešenje, a ne na problem. To su oni ljudi znaju da štede za egzotična putovanja, koji umeju da se smeju u društvu, koji vole svog partnera i posle 50 godina braka. E takav želim da budem!

A to se može postići. I to jednostavno. Kad god uhvatimo sebe u negativnom razmišljanju, treba da uradimo ono što sam opisao u članku “Eliminisanje negativnih misli“. Treba da mislimo pozitivno. Ali ne smemo da se zanesemo, pa da ignorišemo probleme. Probleme treba rešavati, ali im ne treba pumpati vetar u leđa. Ako samo razmišljamo pozitivno i ne preduzimamo ništa da rešimo problem, može da se dogodi da produbimo dugove koje smo napravili, pogoršamo zdravstvenu situaciju i slično. Pozitivan stav jeste univerzalni lek, ali ne smemo ignorisati sve aspekte izlaska iz negativne situacije.

Mi smo stvoreni da živimo lep život. Stvoreni smo da uživamo, da se radujemo svakom danu i onome što on nosi. Treba da se radujemo svakodnevnim sitnicama. U životu treba da težimo tome da ništa ne radimo protiv svoje volje. Kada smo u skladu sa sopstvenim željama i Univerzum će da nam ispunjava te želje. Kada mislimo o lepim stvarima, lepe stvari će nam se desiti. Loše stvari dođu i prođu. Nekada su toliko jake da nam pošteno pomere težište, ali ako to težište stalno učvršćujemo pozitivnim razmišljanjem, ništa nam se neće desiti. Kada napunimo svoj um pozitivnim idejama i očekivanjima, problemi se odbijaju od nas kao ping-pong loptice. Probleme umanjujemo time što ih pretvaramo u izazove, a kada rešimo neki izazov, onda smo još srećniji i ponosniji. Onda smo se još više približili toj srećnoj vibraciji Univerzuma kojoj svi težimo.