Stena

Objavljeno Autor: Zordana Kategorije: Tajna Tags:

Kao što sam za svakog novog autora na blogu tajna.rs napisao uvodni pasus, tako želim i da ovog puta napišem kratak uvod za jednu divnu priču u kojoj imate priliku da uživate sada. Ja sam je pročitao tri puta i svaki put sam shvatio nešto novo što sam povezao sa svojim iskustvom. Siguran sam da će Zordanina priča imati ovakav efekat i na vas. Zordana, hvala ti… Tajna

Zakoračila je nesigurno na stenu, osećajući hladan dodir kamena koji joj grubo dodiruje nežna stopala. Crna haljina je letela spontano oko nje, jedva se držeći za njeno telo i stapajući se sa tminom prohladne prolećne noći. Mrak, tmina, samo u daljini svetlost iz fabrike osvetljava jarko žutom bojom, niske oblake koji se brzo kreću uticajem snažnog vetra. Daju im neki čudan, nedokučiv oblik. Teško joj je da to pojmi svaki put kada podigne pogled ka njima. Bude u njoj neki osećaj strahopoštovanja i jezivosti. Poštuje prirodu, uvek je i poštovala i divila se njenim mogućnostima, snazi i konstantnom opiranju ljudskog šljama koji ju je često, bez i malo griže savesti, surovo koristio i nepoštovao.

Pogled joj leti ka šumi ispod nje. Na ovom njenom, posebnom i tajnom mestu, imala je savršen pogled na okolinu. Obrisi starog i glomaznog drveća bude u njoj nekakav spokoj, unutrašnji mir i stapanje sa svojom dušom. Baš to joj sada i treba, treba joj vreme da razmisli. A gde je drugo to mogla nego na ovoj goloj steni, visoko iznad svih. Retko ko je podizao pogled ka njoj. Jednostavno ljude nije zanimala priroda, niti njene lepote. Suviše su bili zagledani u svakodnevnu učmalost i rad u toj obližnjoj fabrici koja je svakog dana zarobljavala sve više ljudi pod svoju ogromnu tehnološku kapu. Razmišljala je da niko od njih nije pogledao u nebo još od detinjstva, bila je sigurna u to. Zašto gledati u nešto što ne možeš da razumeš, dohvatiš i dokučiš njegove tajne, zadovolji se sa onim što imaš i ostani u toj poziciji, ako je teško, odustani. Bila je sigurna da tako razmišljaju.

– Čudni su takvi ljudi. Žmure na sitnice koje bi im u život unele radost, a samo želim da im dokažem suprotno, da uđem u njihovu učmalu misao i zamenim je sa samo jednom srećnom, ispunjenom lepotom i nesvakidašnjom. – Nije joj bilo jasno kako jedan običan čovek to ne može sam da učini. Valjda baš zato što je običan.

Vetar je duvao sve jače bacajući njenu smeđu kosu po njenom licu i žustro joj dodirivajući blede obraze. Rukom je čvrsto držala svoju dugu crnu haljinu koju vetar nije nameravao da ostavi na miru. Zadubljena i izgubljena u svojim mislima, krajičak njenog nežnog plavog oka detektuje čudnu svetlost među gustim drvećem ispod nje koje je, ni njoj nije bilo jasno kako ali vrlo vešto, presecala uska kamena staza. Retko su ljudi prolazili noću tuda. Jeste da je to jedini put do ogromnnog monstruma koji jede prirodu na kraju šume, ali, kako tako kasno? Obično nikog nije bilo kad god bi ona želela da nađe spokoj i razmisli o svemu, nađe potreban mir i odmori svoje krhko telo pod jedinom jakom zaštitom. Prirodom.

Plaši se. Sumnja. Svetlo je jako jarko, skoro da bi je pekle oči svaki put kada u njega pokuša da pogleda. Teško je da izdrži, prevelik je pritisak i svakim njenim novim pokušajem da pogleda i utvrdi šta je to, bivalo joj je sve teže i teže. I zašto konstantno obraća pažnju na njega kada se oko nje nalazi tolika lepota i mnogo više sigurnosti? Mučila se, skoro da je krenulo da je boli i baš tada ju je iznenadila ideja koja joj je žustro i iznenada presekla misli i odvratila pažnju sa svetlosti.

– Pokušaću da više obraćam pažnju na okolinu i zanemarim svetlost, ma koliko ona postajala jaka ili bolnija, ipak je manja naspram svih ovih lepota ispred mene. –

Pogled joj je leteo po tamnoj noći, primećujući samo ono okolo svetlosti koja ju je toliko mučila. Izgleda da joj je uspevalo. Razmišljala je o okolišu na divan i nadahnjujuć način, sve manje obraćajući pažnju na svetlost koja joj se konstantno približavala. Ali… Počela je da bledi. Sve više je polagala nade u to da će, ako je sve više bude ignorisala i ražmišljala o lepšem i posebnijem, svetlost skroz isčeznuti. U početku joj je bilo teško da je  ignoriše, bolelo ju je i peklo na neki do sada neosetan i čudan način. Čim je prvi put uspela da smanji njegov intenzitet, bila je sigurna da će uspeti. Osećala je vetar, oblake, šumu. Mirisala je svežinu. Razgledala posebnost noći i osećala ukus sreće u ustima. Svetlost je nastavila da joj se približava ali mnogo manjeg intenziteta. Sada je čak bila podnošljiva i bilo je moguće gledati u nju. Ali čim bi je pogledala i obratila pažnju na nju, poprimala bi snagu i postajala intenzivnija. Nastavila je da je ignoriše, sve snažnije i odlučnije, zamenjivajući prethodni bol sa neizmernom srećom, vrlo čudnom i posebnom. Znala je da trud vredi i sada je već mogla da kontroliše svoje oči koje su sve više uspevale da odvrate pogled koji svetlost nikako nije zasluživalo. Sada je bilo na metar od nje, nije ni znala kako je dotle došlo s’ obzirom da je stajala na steni, visoko i skriveno od svih. Sada je mogla da gleda. Bilo je prijatno, kao da sva ona bol nije ni postojala. Ostavljena je u prošlosti.

Pogledala je bolje…

– Pa to je svitac! – Rekla je na glas, vrlo iznenađeno.

– Zar ovakva sitnica da mi pridaje toliki bol? – Razmišljala je. Pa i on je deo prirode, baš svega onog što toliko voli i čemu se potajno ali i vrlo glasno divi. Sada je i u njemu mogla da vidi svu lepotu i tajne koje krije priroda i okolina. Posmatrala ga je sa čuđenjem dok je sleteo na njen nežno beli dlan i u sledećem trenutku već isčezao.

– Sećaću te se. – Šapnula je u vetar koji kao da je znao šta treba da uradi.

Pokupio je sve njene misli, iskustva, lepote, bol, snagu i vešto ih nosio u snove ljudi te večeri. Prenosio im čudnu poruku. Svima istu i jednaku. Ali od ljudi samih je zavisilo kako će je prihvatiti.

Sledećeg jutra, stojeći ispod jednog od drveća, zurila je u stenu iznenađeno. Baš onu na kojoj je sinoć ona doživela sve one lepote i prelomne trenutke bola i sreće. Tamo je bilo ljudi. Ali zašto i kako? Niko tamo nikada nije zalazio. Stajali su sa osmehom, sa nekom čudnom srećom i spokojem u očima, konačno ispunjeni. Pored nje, istom onom uskom kamenom stazom, žurili su do fabrike, izgubljeni u nekim svojim mislima sa bezizražajnim licem ”ostali ljudi”. Vratila je pogled na stenu, posmatrala je osmehe koji, kao da su je hranili osećanjima spokojstva i sreće, ispunjenosti. Smejala se zajedno sa njima. Zahvaljivajući se svima, pa i najmanjim ne živim sitnicama od sinoć. Zahvaljivala se vetru…

25 Odgovori na Stena

  1. skorpija

    tekst je savrsen! ocekujem jos mnogo njih, nemoj da me razocaras 😀

  2. Zordana

    Hvala, potrudiću se. Pišem bsš dosta u poslednje vreme, ali ništa baš vezano za tajnu, nego moje neke priče i eseje. Kad napišem nešto prikladmo za tajna.rs okačiću ga. 🙂

Napišite komentar