Poziv za večeru!

Objavljeno Autor: Mau Kategorije: Lični primer Tags: , , , , , ,

Nisam mogao da odolim da ne postavim čudo od teksta našeg čuda od “čoveka”. Mau je ovaj tekst objavila na forumu nakon svoje imaginacije, a ja sam morao da mu (tekstu) pružim svu podršku tako što ću ga preneti na blog da bi više ljudi moglo da ga pročita. Svi koji su ikada bili na sajtu tajna.rs videli su Mau i njene fanstastične, duhovite, produhovljene komentare i postove. Zato ne moram posebno da je predstavljam. Mau, jedno veliko HVALA… Tajna

Ah, kakav divan dan. Evo sedim za kompjuterom, mačka mi je u krilu (Srdelica, čudo od mačke, voli more!), a blagi povetarac mi prelazi preko još mokre kose i ostavlja nežni trag jeze. Ali kako sam još uvek sva pod utiskom od… divote koju sam malopre doživela, još jedan talas jeze mi samo prija, i produžava užitak.
E, prsti mi drhte još uvek, pa ako bude slovnih grešaka, ne zamerite :)

Probudila sam se rano, ranije nego obično. Brod se blago ljuljuškao, pa sam znala da je i more mirno, i da će biti predivan dan. Kroz prozor još uvek mrak, ali onaj bledi, istanjeni od umora, spreman da se povuče pred suncem zore. Ustala sam lako, umila se, spremila sebi svoj laki doručak, izvadila ribu da se “odmara” za kasnije, i izašla na palubu. Mmmm, predivno! Punim pluća svežinom, i pogledom grlim sve oko sebe: mirno more, uspavan gradić u daljini, brda u svim nijansama plave…

A more… Ma naravno da je voda super za kupanje, ulazim pa makar na dva minuta. Vadim svoju “sport bili” mrežu, sa perajima, maskom, disaljkom i prslukom sa malom bocom, prebacujem preko ograde i spuštam do same ivice vode. Gledam je kako se ljuljuska, kao da prstima proba kakva je voda, ali ja neću tako. Skok i divan, hladan, svileni zagrljaj tamnog mora, drugi dom koji se u času sklopio oko mene. Aaah, kako je divno! Voda je savršena! Sa svakim pokretom i sa svakim zaronom moje telo se budi i pozdravlja sa morem, a meni dođe da kličem, kao galeb, ili još bolje kao delfin. Ah, kako bi divno bilo biti delfin!

U tom času kraj mojih nogu projuri senka, a zatim se vrati, prošavši malo sporije. Bacila sam pogled ka brodu, blizu je, ali se ne bojim, mislim da nije ajkula, pa navlačim samo peraja i masku, a onda, što da ne, i prsluk sa bocom. Zaranjam i peraja me prosto nose kroz vodu, dalje od broda. Nema ničega. Izronim, ništa. A onda peraje! Svetlo, savršeno, sjajno – delfin! Srce mi je poskočilo! Gde je sad? Dođi, lepi. I dolazi! Zastaje blizu mene i gleda me kroz vodu. Skidam masku, da me vidi, da se ne uplaši, i pružam mu ruku. “Di, lepoto, priđi, slobodno.” On priđe, takne me nosom po prstu, a onda odjuri i već u narednom trenu iskoči iz vode i opet zaroni. Pa on hoće da se igra! Hoću i ja! Stavljam masku i usnik, i zaranjam ka njemu. Odjednom se pojavljuje ispred mene, projuri, pa se vrati, kruži pa stane, a ja jedva uspevam da od osmeha zadržim usnik u ustima.

Kako je brz! Kako bi bilo divno kad bih i ja mogla tako. On prilazi, lagano, gleda me. Gledam i ja njega, a onda pružam ruku i polako se hvatam za veliko leđno peraje. Srce mi udara, hvatam se i drugom rukom, udahnem, i dam znak stiskom. I ideeemoooooo! Aaah, kakav osećaj! Brzina, snaga, pritisak vode, senke, obrisi drugog sveta… Ruke kao da nisu moje, čvrsto se drže i o njima ne mislim. Gore, pa dole, pa blagi zaokret… Da li je moguće da je ovako dobro! I sad već, sigurna u njega i u sebe, počinjem da primećujem gde smo. Dno je kao tamna dolina, s talasavim brdima i pokojom stenom. Poneko jato riba skrene pred nama, uplašeno, a onda nastavi kao i pre, da nosi svako svoju boju.
E, koralni greben! Otkud on u ovim vodama! (Čuj, otkud, zna se… :) ) Izgleda da je ovde sunce već ogrejalo, jer sve pršti od boja! Korali, ribe, stene, pesak, bože, kako je predivno! Pravimo krug oko grebena, dok se Di igra plašeći jedno jato većih, crno-žutih riba, a meni dođe da vrištim od sreće! Ah, niko mi neće verovati, niko! I taman kad je Di rešio da idemo dalje, ugledam ronioca, u punoj opremi, kako nas zapanjeno gleda, mahnem mu i krajičkom oka ugledam fleš podvodnog aparata. He, he, ipak će mi verovati! Moraću da potražim tu fotku ovih dana, negde će se sigurno pojaviti. Probajte i vi! Ukucajte “žena i delfin”, ko zna, možda sam to ja!

Di kao da mi čita misli, i vraća se kroz dolinu natrag ka brodu. Ruke su mi još uvek sjajno, mogla bih ovako satima, danima! Vidim senku broda, Di ubrzava, i ja znam šta hoće. Vadim usnik i u poslednjem trenutku se ponovo hvatam za peraje jer – polećemo! Puštam peraje, i pružam ruke da ovaj let kroz vazduh ubrzam, a onda kao strela zaranjam u more, i uživam u njegovoj svežini na licu i ustima. Izranjam, i ispuštam krik potpune i savršene sreće, pozdrav i zagrljaj celom svetu, glas ljubavi i zahvalnosti moru, suncu, brdima, Bogu! Kako srce staje u ovako malo telo!

Di! Di, gde si! Dođi da te zagrlim, moj morski druže! I evo ga, iskače, pa zaranja, pa opet iskače, kao malo dete! I ja počinjem da se smejem i igram sa njim, i vrtimo se jedno oko drugog, a naše vrištanje i smeh odjekuju preko zaliva. Oh, bože, kako je ovo bilo neverovatno. Di, dođi, anđele, dođi da te poljubim. Ej, pa ja imam nešto za tebe! Plivam do broda, i dok se penjem uz stepenike, jedva, noge me jedva drže, bacam opremu preko palube, ulazim u kuhinju, i uzimam onu ribu sa tanjira. Di, vidi šta imam za tebe! Jeste da je od juče, ali dobra je, sigurno. Jedan, dva, tri – hop! Bacam je, a on je hvata u letu i zaranja. Braaavo! Silazim u vodu, da ga još jednom pozdravim. On mi prilazi sasvim blizu, i ja mogu da ga zagrlim. Hvala ti, Di, od sada smo zauvek prijatelji. Gledam to pametno, veselo oko, lepu glavu i boru preko nosa, i znam da ću uvek znati da ga prepoznam. Ok, lepi, idi, juri, i dođi mi opet kad god želiš. On se trgne unazad, izroni, klikne, zaroni, izleti još jednom, u znak pozdrava, i nestane.

Gledala sam za njim, želeći da taj trenutak zapamtim zauvek. A onda me je jeza od umora poterala iz vode.

I eto, dragi moji, sedim na palubi, u bade mantilu, i gledam kako sunce obasjava vrhove brda. Još je mirno, mada su galebovi već vredni i veseli, ali imam još toliko mira do dolaska drugog vladara života, sunca, da vam ovo prenesem. Malo je reći da mi je žao što niste bili tu. A znam da ne bi ni bilo isto. Ali mi je žao što niste osetili tu radost, i videli tu lepotu… Bože, kako sam ja srećna. Neko me gore mnogo voli, čim mi je poklonio ovakav početak dana. Pa, HVAAALAA! Da mogu srce da dam, opet bi malo bilo da se zahvalim za sve, zato moram samo da se nadam da je makar snaga mog “hvala” dovoljna da mu nagovesti koliko sam srećna i zahvalna.

Odoh sada da se sredim, i da dignem sidro. Moram još da odem do luke, do pijace, a onda tamo gde smo se dogovorili. Nemoj da mi neko nije došao na večeru! Ovaj dan je imao savršen početak, a vi ćete mu dati savršen kraj. Znam to, i unapred se radujem, već puna i prepuna sreće.

Ljubi vas vaša m

Napišite komentar