Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad…

Objavljeno Autor: Tajna Kategorije: Tajna Tags: , , ,

Zamislite situaciju… radovi na Gazeli, a vi na Novom Beogradu u 4 popodne i želite da automobilom nekako stignete do centra grada, pa dalje kući. Ko nije iz Beograda i ne zna kakvu situaciju opisujem, neka zna da pričam o “nemogućoj misiji”. Kojim god putem da krenete ka bilo kom mostu, kolone su nepregledne. Sve prečice su odavno provaljene i svi ih koriste. U svim velikim ulicama su kilometarske kolone vozila. Ne možete čak ni bezobrazno da vozite žutom trakom ili trotoarom jer su i oni popunjeni. Umorni ste od posla, sastanaka, loših misli i jedva čekate da dođete kući i malo se posvetite sebi. Ali izgledi nisu sjajni. Bez dva sata provedenih u automobilu, teško da bilo šta može da se završi, a to deluje kao čitava večnost.

I tako, dobro razmislite kojim putem da krenete, i polako se zaglavite u koloni. Izgleda vam kao da kolona nema kraja. Izgleda kao da se ne pomera. Uvek vam se čini da se oni iz druge kolovozne trake brže kreću od vas. Čini se kao da nikada nećete stići. Možda se u tom trenutku kao najbolja varijanta čini da napravite jedno polukružno okretanje, uđete u traku kojom vozila idu u suprotnom smeru i vratite se na početak. Onda možete i dalje da se muvate po Novom Beogradu, možete da popijete kafu u nekom kafiću, možete da se vratite u firmu i završite započet posao. Drugim rečima, možete da radite sve ono što deluje dovoljno utešno u poređenju sa ciljem kom stvarno i iskreno težimo, a to je dolazak kući i uživanje u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Lako je odustati… najbolja stvar je ostati na pravom putu.

Ko uspe da izdrži sve izazove i ko istraje u svojoj nameri da pređe most, on će ga i preći. U početku sve deluje sumorno i nedostižno, kao što sam opisao. Deluje da sve stoji na mrtvoj tački i da se nikako ne pomera. Uvek nam bodu oči oni koji mogu da se i pored ogromne gužve snađu i provuku preko reda. “Kako oni mogu, a ja moram da čekam u redovima? Život nije fer!” Ali nakon nekog vremena videće se prvi znaci napretka. Proćićemo neku raskrsnicu gde se iz dve ulice vozila uključuju u jednu, pa ćemo odjednom da se krećemo brže ka svom cilju. Onda ćemo proći još jedan semafor koji je pravio veliku gužvu, pa će stvari krenuti još na bolje. Tada se već vidi svetlo na kraju tunela. Tada je već veoma glupo odustati. Stigli smo do pola puta i sada nema nazad.

Približava se i most. Iako smo i dalje umorni od celodnevnog posla i čekanja u koloni, veoma se radujemo što ćemo uskoro sve probleme ostaviti iza sebe i konačno nezadrživo jurišati ka kući. Još malo, još samo malo… I stižemo konačno do mosta. Pomislimo na sve one koji tek sada staju na početak kolone, možda se malo stresemo od pomisli na čitav put koji smo prešli, ali smo pre svega zadovoljni i srećni. Kada stupimo na most, put se prosto otvara pred nama. Možemo da jurimo nakon svog onog stajanja i milenja u koloni. Napokon nema više nikakvih prepreka do konačnog cilja!

Naravno, shvatili ste da sam imao vremena na pretek da razmišljam o analogiji sa Tajnom dok sam čekao u pomenutoj koloni. Skoro da je identična situacija. Ko god pokuša da ostvari svoj cilj, verovatno će proći kroz slične faze. Na samom početku cilj deluje daleko i nedostižno. Većina tada odustane. Ako malo zagrebemo i krenemo da radimo na ostvarenju cilja, polako će krenuti da se otvaraju putevi pred nama sve dok ne izletimo na most. Ipak, životne prepreke su mnogo neizvesnije nego običan prelazak preko mosta. Zato je mnogo manji broj onih koji uopšte stignu do “mosta” u svom životu.

Ima jedna divna priča Dejva Ramsija (Dave Ramsey) koja ima sličnu poentu, a koju ću pokušati da prepričam u nekoliko rečenica. Dejv je čovek koji je imao milionski imetak, pa je bankrotirao, nakon čega je ponovo stvorio milione, ali ovog puta na čvrstom temelju. On nema nikakve veze sa Tajnom i zakonom privlačenja, već predaje o krajnje racionalnim stvarima kao što su izlazak iz dugova, štednja i ulaganje. A priča se odnosi na samog Dejva kad je bio dečak. Vozio je bicikl uz veliko brdo. Uz bicikl sa samo jednom brzinom, bio je pravi izazov da se doveze do samog vrha. Dečaci iz njegovog kraja su koristili posebnu taktiku i nisu vozili pravo ka vrhu, nego od jedne strane puta ka drugoj, cik-cak, kako bi smanjili nagib i prepreku savladavali korak po korak. Vrućina, znoj, poslednji atomi snage… sve do vrha. A na vrhu… osećaj kakav se ne može opisati. Savršen momenat! Trenutak kada poslednji put okreće pedalu pre nego što krene da se bez ikakvog napora spušta nizbrdo. Sav trud se isplatio i konačno je došao red da ubira plodove svog napora. “Ti si car! Uspeo si! Popeo si se do vrha! Nisi odustao! Platio si cenu da bi pobedio!” A osmeh na licu govori samo jednu stvar: “Podvig!

Nama koji poznajemo Tajnu, sigurno mnogo znači činjenica da ćemo neminovno uspeti da ostvarimo cilj koji smo zacrtali. Ali želja nam je da izađemo iz tog zaglavljenog automobila na Novom Beogradu i sednemo na neki motor ili bicikl koji će se mnogo brže probiti ka mostu. Kada bismo mogli da preletimo, to bi bilo prosto savršeno. Uvek treba ostaviti sve opcije otvorene, pa zašto se ograničiti samo na kopnena prevozna sredstva? Oni koji ostaju u automobilima zaglavljenim u nepreglednim kolonama mogu samo da nas gledaju. Mogu da nam zavide i psuju nas, ali je mnogo bolje da nam se pridruže. Jedino što nikako ne bi trebalo da rade je da odustanu!

U poznim godinama svog života, na svečanosti povodom završetka školovanja jedne generacije studenata, Vinston Čerčil je trebalo da održi govor diplomcima. Ustao je, značajno je pogledao mladost ispred sebe i rekao: “Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad ne odustajte!” i ponovo seo.

About Tajna

http://tajna.rs/moja-prica/

Napišite komentar