Naš put, put svetlosti

Objavljeno Autor: Afroditi Kategorije: Lični primer Tags: , , , , , ,

Dragi moji Tajnaši, danas vam predstavljam jednu iskrenu i pozitivnu životnu priču. Ovo je priča koja govori o tome šta i kako treba da radimo i kakav stav treba da zauzmemo kada stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Afroditi, ti si veliki borac i veliki čovek! Hvala što si podelila sa nama svoju priču… Tajna

Našu životnu priču, našu istinitu priču posvećujem svim roditeljima dece sa posebnim potrebama. Želja mi je da vas ohrabrim i podstaknem da ne odustajete od borbe za prava vaše dece. Naša deca nisu deca jednog nižeg BOGA, naša deca su Anđeli poslata da nam pokažu put istine i put ka svetlosti. Naša deca nam ukazuju na prave životne vrednosti i cilj našeg postojanja.

27.11.1998. Frankfurt N.M.

Nalazim se u društvu mojih dragih i retkih prijatelja, porodice Hrgović u jednom od naših omiljenih kafića koji je u blizini ginekoloske ordinacije Zlatka Hrgovića, mog prijatelja. Zlatko inače važi za jednog od veoma uspešnih ginekologa i hirurga. Moram navesti da sam predhodno bila u braku 16 godina i da nisam ostvarila svoj san da postanem majka. Isprobala sam sve moguće metode, ali nažalost bezuspešne za mene, tako da sam se u jednom trenutku pomirila sa sudbinom da nikada neću imati dece.

Tog Božanstvenog i za mene nezaboravnog dana 27.11.1998. Zlatko me je nagovarao da skoknemo do njegove ordinacije kako bi mi obavio rutinski ginekološki pregled i eventualno ponudio jednu od njegovih metoda koje su se pokazale dosta uspešnim kod njegovih pacijentkinja. Ja sam bila negativna što se toga tiče s obzirom da moje dotadašnje iskustvo i primene raznih metoda nisu dale kod mene pozitivne rezultate. Apropo toga on mi je i prijatelj pa me je bilo sramota da me baš on pregleda. Zlatko je toliko bio uporan da sam na na kraju popustila i tako smo krenuli do njegove ordinacije. Sa mnom je bio i moj tadašnji saputnik, a danas suprug. Prilikom pregleda Zlatko je bukvalno skočio sa svoje stolice i izgovorio za mene do tada nemoguće: Neno, ti si trudna!!!!!! Pogledala sam ga u neverici. Moj suprug je u trenutku pocrveneo od radosti. Momentalno smo odradili i ultra zvuk gde je naravno utvrđena trudnoća. Zlatko nam je dao sličicu, a mi kao opijeni izađosmo iz ordinacije uz obećanje da ćemo te noći proslaviti ovo predivno saznanje. To je bio momenat moje apsolutne sreće. Da vam ne dužim, trudnoća je protekla odlično bez ikakvih problema, a ja nestrpljivo čekala da uđem u 9-ti mesec kako bih što pre prigrlila to stvorenje u meni, mog sina.

Nestrpljiva kao uvek, nagovorila sam Zlatka da se ranije porodim carskim rezom i to samo zato što nisam mogla više izdržati da čekam još dve nedelje. Odlučili smo da taj dan bude 16.06.1999. kada je i njegovoj supruzi, mojoj dragoj Dubravci, rođendan pa smo u šali govorili da je to super jer ćemo slaviti oba rođendana svake godine zajedno. 16.06.1999. u 15:03 moj sin je rođen. Ne mogu vam opisati taj trenutak. To je za mene bio najsrećniji trenutak života. Osećaj biti majka i trenutak stvaranja jednog novog života je za mene neopisiv. APSOLUTNA SREĆA, TRENUTAK POSTOJANJA, TRENUTAK STVARANJA.

Došao je trenutak kada su mi dali u naručje mog anđela. Ljubila sam ga celog od glavice, rukica, nogica, ma celog tog malog sićušnog tela. U jednom trenutku on je poplavio. Odmah su ga preuzeli. Nakon pola sata rekli su nam da je bilo neophodno da se beba prebaci na dečiju kardiokliniku pod pretpostavkom da ima problema sa srcem.

Hvata me panika. U mislima prizivam Boga, molim ga za zdravlje moje toliko dugo čekane bebe. Prizivam Boga u koga do tada nisam verovala. Celom svojom dušom i srcem molim se za zdravlje svoje bebe. Bol od carskog reza je bukvalno nestao i nije ništa prema bolu i neizvesnosti koju sam osećala.

Bilo mi je dozvoljeno samo da svakoga dana popodne odnesem mleko mom sinu i budem kraj njega pola sata. Moj anđeo je imao srčanu manu. Doktori su nam rekli da mora primati terapiju, da je rizik veliki i da će morati izvrsiti operaciju otvorenog srca. ŠOK!!!!

Prošlo je 15 dana, ja sam bila na klinici u svojoj sobi gde su se svakodnevno pojavljivale porodilje, rađale svoje bebe, uzimale ih u naručje i nakon dva dana napuštale kliniku. Za mene je to bilo jako bolno. Danonoćno sam se molila za svog sina. Došao je dan kada su ga doveli do moje klinike. Tog dana kardiolog koji ga je pratio, prilikom obavljanja ultrazvuka srca, pogledao me je i pitao da li ja znam? Šta ja to trebam znati sem da ima srčanu manu, da to znam. On me je onako hladno pogledao i rekao: Gospođo vaša beba pored srčane mane koju ima je i beba sa sindromom Daun. ŠOKKKKKK!!!!!! Nisam znala za sebe. Kolena su počela da mi klecaju. Bila sam skrhana bolom i šokom. Polako sam izašla iz prostorije i uputila se u dvorište klinike. Počela sam grčevito da plačem. Zašto? Zašto se to meni desilo? Na 700 jedna se beba rodi sa sindromom Daun. Zašto sam je ja rodila? Hiljadu puta Zašto? Bila sam totalno izgubljena.

Moj suprug takođe, mada je on znao od prvog dana ali nije želeo da mi se ta vest odmah saopšti i ostavio me je u uverenju da će sve biti dobro i da naš sin ima samo srčanu manu. Odnosno hteo je da se i sam uveri čekajući rezultate genetske analize. U tim trenucima mog bola i nemoći bila sam sama. Moj suprug se povukao u sebe. Razumela sam ga zato što ni ja nisam bila bolja. Ironija je da je majka mog supruga lekar, ali nam nije bila od velike podrške makar moralne. Njena sestra me je nazvala telefonom i zahtevala od mene da dam svoju saglasnost i predam dete u dom. Da njen sestrić nije zaslužio da ima takvo dete, da je to “fela” moje porodice, da sam ja krivac za sve i da ako volim njenog sestrića pristanem da dete predam u dom, a kasnije da se potrudim da mu rodim zdravo dete. To je jedino rešenje, a ukoliko ga odbijaš, onda moraš napustiti našu porodicu. Ponovo sam bila u ŠOKU.

Moja majka nažalost nije bila samnom. Živela je u Srbiji a ja sam oca izgubila kada sam bila u četvrtom mesecu trudnoće. Moj tata nije doživeo da vidi svog unuka koga je toliko godina čekao. Moja majka skrhana bolom zbog gubitka mog tate nije tada bila u stanju da prevali toliki put do mene. Ostala sam sama. Ja i BOG. Trenuci moje bespomoćnosti, trenuci moje nesreće, trenuci mog bola i reči upućene meni i mom anđelu, te tvrde bezosećajne reči su u meni izazvale revoluciju. Doživela sam trenutak svoje spoznaje. Doživela sam trenutak sadašnjosti. Doživela sam da kažem JA JESAM. Doživela sam da dođem do spoznaje da je BOG u meni samoj.

Mom tada saputniku sam odlučno rekla da želim svog sina, a da on ukoliko nema snage da se sa tim izbori može slobodno da nastavi svojim putem. Odlučno sam ustala iz kreveta i bukvalno trčala do sobe gde su držali mog anđela. Zgrabila sam ga u naručje, ljubila i tražila od njega oproštaj. Govorila sam mu kroz suze da sam mu zahvalna što je mene izabrao za svoju mamu, govorila sam mu i napisala da smo zajedno uplovili u jednu neverovatnu divlju reku zvanu ŽIVOT i da ću ga naučiti da pliva i da se suoči sa tom divljom rekom i čvrsto mu obećala da ćemo zajedno isplivati i doci do obale naših snova, do obale našeg raja i da ga NIKADA, ali nikada, neću napustiti. Od tog trenutka ga nisam do danas napustila ni jedan momenat.

Bila sam uporna, strpljiva i generalno ponašala sam se prema njemu kao prema svakom normalnom detetu. Naučila sam u međuvremenu puno, dobila neophodne informacije o deci sa Daunovim sindromom, sve moguće metode primenjivala. Bila sam apsolutno SREĆNA i pored toga što smo veći deo njegovih prvih meseci života proveli po bolnicama. Šta reći da sam ga do njegovih 6 meseci hranila na sondicu kroz nosić ubrizgavala gram po gram mleka zbog njegove nemogućnosti da sisa zato što mu je srce bilo slabo, a morao je da ojača zbog predstojeće operacije. Rodio se sa 3.200g a nakon mesec dana bio je samo 1.800.

Ja sam bila uverena da ćemo sve to pregurati, bila sam uverena da se on nije slučajno rodio. Ni sama nisam znala da imam toliko snage u sebi. Nakon prve operacije usledila je i druga gde su nas upozoravali da se ne nadamo previše i da će učiniti sve što mogu. Vršili su eksperiment na mom anđelu, ali ja sam ZNALA, OSEĆALA da će se i to pozitivno za nas završiti. Tako je i bilo. Danonoćno sam bila uz njega, pevušila mu pesmice, govorila da ga neizmerno volim i da me ne napušta, da ćemo zajedno doći do svojih pobeda, da je on deo mene i ja deo njega. Zamišljala sam ga kako je prohodao, kako se pravilno razvija, kako smo već u školici, kako se šetamo uz obalu jezera u mestu gde smo živeli, kako smo srećni što postojimo.

Samo da znate da se sve odvijalo kako sam predhodno opisala. Moj Alex je prohodao sa samo 13 meseci. Doktori su se čudili, čak su jednom prilikom rekli da je čudo od deteta. Izborila sam se da ide u normalno zabavište. Drugim rečima, uložila sam celu sebe i kroz našu bezuslovnu ljubav uspela da svoje dete osposobim i da se on normalno razvija. On danas ima 12 godina, pohađa redovnu osnovnu skolu (6. razred), vlada sa četiri jezika (Nemački, Engleski, Grčki i Srpski), vlada perfektno sa korišćenjem kompjutera. Svaki novi program savlada bez puno naprezanja. Aktivno se bavi slikarstvom. Pohađao je godinu dana školu i najveći deo slobodnog vremena provede slikajući. Kroz njegove boje i slike možete prepoznati njegove emocije. Sledećeg meseca priređujemo njegovu prvu izložbu slika u prostorajama galerije opštine u gradu u kome živimo. Drugim rečima, on je jedno napredno dete. Iskreno rečeno, ima stvari u kojima zaostaje za ostalom decom, ali meni to nije bitno, bitno je da on pokazuje interesovanje i da uči, a kada će nešto savladati meni je nebitno. Elementarne stvari već zna. Ja ga ne prisiljavam ni na šta, prepustim njemu inicijativu i pratim ga samo sam uvek tu pri ruci. On je probudio u meni svest. Duhovno sam sazrela zahvaljujući njemu, mom sinu, mom Anđelu. Danas se radujem svakodnevnim, za neke, sitnim stvarima. Radujem se što postojim. Radujem se i srećna sam, beskrajno srećna što imam mog Alexa. Zajedno se radujemo svakom novom procvetalom cvetu u našoj bašti. Ona je naš mali raj. Zahvalni smo što smo zdravi.

Dragi roditelji, ne odustajte od svoje dece, budite hrabri i uporni. Omogućite im da pokažu šta mogu. Budite uz njih. Oplemenite ljude oko sebe. Na one ohole i zle, na one oko vas sa predrasudama, primitivizmom i neznanjem ne obraćajte pažnju, ignorišite ih. Jednog dana će i oni sami shvatiti da nisu bili u pravu i kajaće se zbog svojih postupaka.

Udružimo se svi u borbi za prava naše dece. Jedan glas niko ne čuje, ali ako smo udruženi neće moći više da nas ignorišu, ni nas ni naše anđele.

22 Odgovori na Naš put, put svetlosti

  1. Radost

    Mila moja Afroditi, nemaš pojma koliko sam ti zahvalan što si svoju pobedničku priču podelila sa nama. Ovo će biti jedan veliki korak napred u podizanju samopouzdanja svih nas. Kad god se pojave crni oblaci kiše, treba sa čežnjom i radoznalošću iščekivati sunce i vedro nebo. Budite mi pozdravljeni ti i tvoj Anđeo Alex!

Napišite komentar