Ko kosi, a ko vodu nosi?

Objavljeno Autor: Tajna Kategorije: Novac, Resursi Tags: , , ,

Želim sa vama da podelim jednu fantastičnu priču koju sam pronašao na internetu o ljudima koji rade za novac i ljudima za koje radi novac. Kao autor priče se navodi Burk Hedžis (Burke Hedges), ali nisam uspeo da saznam da li je on autor ili je odnekud preuzeo. A priča ide ovako…

Jednom davno u malom selu u Italiji živela su dva rođaka i prijatelja, Pablo i Bruno. Bili su veliki sanjari. Stalno su govorili o tome kako će jednog dana da postanu najbogatiji u selu. Obojica su bili vredni radnici i sve što im je trebalo je bila dobra prilika.

Jednog dana im se ukazala prilika. Selo je odlučilo da angažuje dvojicu ljudi da nose vodu iz obližnje reke u cisternu na gradskom trgu. Posao su dobili Pablo i Bruno. Zgrabili su po dve kofe i uputili se ka reci. Do kraja dana su napunili cisternu do vrha, a starešina sela im je platio po jedan peni za svaku kofu vode koju su doneli. “Ovo je ostvarenje sna” povikao je Bruno. “Ne mogu da verujem da smo imali toliko sreće”. Ali Pablo nije bio baš tako siguran u to. Bolela su ga leđa i dobio je žuljeve na rukama od nošenja teških kofa sa vodom. Užasavao se od pomisli da sutra mora ponovo da ustane rano i nastavi sa radom. Zakleo se da će smisliti bolji način da vodu dovede do sela.

“Bruno, imam plan” rekao je Pablo, “umesto da vucaram kofe tamo amo za nekoliko penija dnevno, hajde da napravimo cevovod od reke do sela.”

Bruno se ukopao u mestu. “Cevovod! Ko je još čuo za tako nešto?” povikao je Bruno. “Imamo odličan posao Pablo. Ja mogu da donesem 100 kofa dnevno. Ako dobijem peni za svaku kofu, to je dolar dnevno! Bogat sam! Do kraja nedelje mogu da kupim cipele. Do kraja meseca mogu da kupim kravu. Nakon šest meseci mogu da kupim novu kuću. Imamo najbolji posao u selu. Imamo slobodne vikende i dve nedelje plaćenog odmora godišnje. Obezbeđeni smo za ceo život! Pusti me sa tim tvojim cevovodom.”

Ali Pablo se nije dao lako obeshrabriti. Strpljivo je objasnio plan svom najboljem prijatelju. Pablo bi u jednom delu dana nosio kofe, a ostatak dana i vikendom bi gradio svoj cevovod. Znao je da će kopanje rupa u kamenitom tlu biti težak posao. Pošto je bio plaćen na osnovu broja kofa koje donese, znao je da će se njegov prihod smanjiti. Takođe je znao da može potrajati godinu ili dve pre nego što se njegov cevovod isplati. Ali Pablo je verovao u svoj san i prionuo je na posao.

Bruno i ostatak seljana su počeli da ismevaju Pabla. Zvali su ga “Pablo Cevovod”. Bruno, koji je zarađivao skoro dva puta više novca od Pabla, je počeo da se razmeće svojim novcem. Kupio je magarca sa kožnim sedlom koji je stajao ispred njegove nove kuće na sprat. Kupovao je sjajnu odeću i hranio se u kafani. Seljani su ga zvali Gospodin Bruno, nazdravljali su mu kada im je plaćao ture pića u taverni i glasno se smejali njegovim šalama.

Dok je Bruno uveče i vikendima leškario u svojoj ležaljci, Pablo je kopao svoj cevovod. Tokom prvih meseci rada, nisu se ni nazirali pravi rezultati Pablovog rada. Posao je bio težak, čak teži od Brunovog jer je Pablo radio i uveče i vikendima. Ali Pablo je stalno podsećao sebe da se sutrašnji snovi grade na sadašnjim žrtvama. Dan za danom, on je kopao, centimetar po centrimetar. Centimetri su se pretvorili u metre, metri u desetine metara… “Kratkotrajne muke su jednake dugotrajnom uživanju”, podsećao je sebe dok je premoren ulazio u svoju kućicu nakon iscrpljujućeg dana. “Doćiće vreme kada će moja nagrada nadmašiti moje napore”, mislio je. “Ne skidaj oči sa svog cilja”, stalno je mislio dok je tonuo u san uz zvuke smeha iz seoske taverne koji su se čuli u daljini.

Dani su se pretvorili u mesece. Jednog dana Pablo je shvatio da je njegov cevovod završen do pola, što je značilo da je trebalo da prevali samo polovinu dotadašnjeg puta da bi doneo kofe u selo. Pablo je koristio dodatno slobodno vreme da radi na izgradnji cevovoda. U pauzama kada se odmarao od napornog rada, posmatrao je svog prijatelja Bruna kako vuče kofe. Brunova ramena su bila mnogo više povijena nego ranije. Pogrbio se od bola, koraci su mu bili usporeni od svakodnevnog rintanja. Bruno je bio ljut i sumoran i mrzeo je činjenicu da dan za danom mora da nosi kofe do kraja života. Počeo je da provodi manje vremena u svojoj ležaljci, a više u taverni. Kada bi gazde taverne videle Bruna da dolazi, šaputali bi: “Evo ga Bruno Kofa” i podsmevali bi mu se, dok su lokalni pijanci imitirali Brunov pogrbljeni hod. Bruno više nije naručivao runde pića, niti pričao viceve. Više je voleo da sedi u mračnom uglu okružen praznim flašama.

Konačno, došao je i Pablov veliki dan. Cevovod je bio završen. Seljani su se gurali da vide kako je voda pokuljala iz cevovoda u cisternu. Sada kada je selo imalo stabilan priliv sveže vode, ljudi su se iz okoline preselili u centar sela koje je odjednom procvetalo.

Kada je cevovod proradio, Pablo više nije morao da nosi kofe. Voda je tekla bez obzira da li je Pablo radio ili nije. Tekla je dok je jeo. Tekla je dok je spavao. Tekla je vikendima dok se zabavljao. Što je više vode teklo u cisterne, to se više novca slivalo u Pablove džepove. Pablo Cevovod je postao poznat kao Pablo čudotvorac! Ali on je znao da to što je uradio nije bilo nikakvo čudo. To je bila samo prva faza jednog velikog sna. Pablo je imao mnogo veće planove. Planirao je da gradi cevovode po celom svetu.

Cevovod je ostavio “Bruna Kofu” bez posla. Pabla je mučilo to što vidi svog starog prijatelja kako moli za piće u taverni. Zato je organizovao sastanak sa njim.

“Bruno, došao sam da te zamolim za pomoć”. Brunova povijena ramena su se ispravila, a oči skupile. “Ne rugaj mi se”, siktao je Bruno.

“Nisam došao da te ismevam”, rekao je Pablo. “Došao sam da ti ponudim izvanrednu poslovnu priliku. Trebalo mi je više od dve godine da završim svoj prvi cevovod. Ali naučio sam mnogo tokom te dve godine. Sada znam koje alate treba da koristim i gde treba da kopam. Znam gde treba da postavim cevi. Vodio sam beleške dok sam radio i sada imam sistem koji će da mi omogući da izgradim još jedan cevovod za kraće vreme…. a onda još jedan, pa još jedan… Mogao bih da izgradim jedan cevovod za godinu dana, ali planiram da naučim tebe kako da izgradiš cevovod, a onda da ti naučiš druge, pa nek oni uče druge. Pomisli samo, možemo da dobijemo mali procenat od svakog galona vode koji prođe kroz te cevovode.”

Bruno je konačno shvatio kompletnu sliku. Rukovali su se i zagrlili kao stari prijatelji.

Godine su prolazile. Njihovi cevovodi po celom svetu su pumpali milione dolara na njihove bankovne račune. Nekada na svojim putovanjima, Pablo i Bruno su prolazili pored ljudi koji su nosili kofe sa vodom. Prijatelji bi zastali i ispričali im svoju priču i ponudili pomoć da izgrade cevovod. Nažalost, većina nosača kofa je na brzinu odbacivala ideju. “Nemam vremena”. “Moj prijatelj mi je rekao da ima prijatelja čijeg ujaka najbolji prijatelj je pokušao da izgradi cevovod i nije uspeo”. “Samo oni koji su rano počeli sa izgradnjom cevovoda su zaradili novac”. “Ceo život nosim kofe i držaću se onoga što znam da radim.” “Znam ljude koji su izgubili novac u toj prevari oko cevovoda”.

Dva prijatelja su se pomirila sa činjenicom da žive u svetu gde vlada mentalitet nosača kofa….. i da će samo mali broj ljudi uspeti da shvati viziju.

Kraj priče

Nakon ove priče sledi i kratko objašnjenje autora koje bih želeo da prenesem u celini…

Mi živimo u svetu nosača kofa. Ko ste vi? Nosač kofa ili graditelj cevovoda? Da li ste plaćeni samo onda kada radite kao Bruno Kofa? Ili uradite posao jednom, i ubirate prihode ponovo i ponovo kao Pablo Graditelj Cevovoda?

Ako ste kao i većina ljudi, onda radite po planu nosača kofa. To je zamka vreme-za-novac.

Problem sa nošenjem kofa je u tome što novac prestane da dolazi onog trenutka kada prestanete da nosite kofe. To znači da je koncept “posao iz snova” ili “siguran posao” samo iluzija. Potencijalna opasnost sa nošenjem kofa je u tome što je prihod privremen, a ne stalan. Da se Bruno probudio jedno jutro sa ukočenim leđima i da nije mogao da ustane iz kreveta, koliko bi novca zaradio tog dana? NULA! Nema posla – nema para. Isto važi i za bilo koji drugi posao nošenja kofa. Kada jednom nošenje kofa prestane, nosači neće dobiti platu.

Ne postoji siguran posao nošenja kofa, ma koliko se odličnim činio.

Problem sa vreme-za-novac zamkom je da kada više ne možete da menjate vreme, više ne možete da dobijete novac. Većina ljudi meša nošenje kofa sa gradnjom cevovoda. Posmatramo 99% ljudi u svetu koji nose kofe, pa pretpostavljamo da je nošenje kofa način da sebi omogućimo život koji želimo. Odrastamo u okruženju nosača kofa, pa pretpostavljamo da je to jedini način kako treba da funkcionišemo.

Zašto? Zato što su model nošenja kofa sprovodili naši roditelji i nas su naučili kako da ga primenjujemo. Ovaj model vam govori šta je potrebno da uradite da biste uspeli: idite u školu i naučite kako da nosite kofe. Radite naporno. Zaslužite da nosite veće kofe (budite unapređeni). Dajte otkaz u “Kompaniji Kofa A” da biste radili u “Kompaniji Kofa B” koja će vam omogućiti da nosite još veće kofe. Radite prekovremeno da biste mogli da prenesete što više kofa. Pošaljite decu na fakultet za nošenje kofa. Pokušajte da budete unapređeni sa nošenja metalnih kofa na nošenje plastičnih, pa digitalnih kofa i sanjajte dan kada ćete moći da se povučete iz posla nošenja kofa nakon 30-40 godina.

Sada je na vama da izaberete!

Deo teksta koji se nastavlja na ovu priču je objašnjenje kako da napravimo sopstveni cevovod. Ali to će biti tema nekog drugog teksta. Ideja je da gradimo dve vrste cevovoda. Prvi se odnosi na stalna mesečna odvajanja određene sume novca i ulaganje u štednju, investiranje, osiguranje… To je novac koji će da zarađuje za nas i kada mi ne radimo (kamata). Drugi cevovod se odnosi na to da se materijalno bogatstvo stekne za mnogo kraći vremenski period, a jedan od najboljih načina za to je pokretanje sopstvenog posla. Tada za nas kofe nose naši zaposleni koji će da rade i ako mi odmaramo i uživamo. Pravljenje cevovoda nije jednostavno, ali se uvek na kraju isplati.

About Tajna

http://tajna.rs/moja-prica/

Napišite komentar