Programeri će shvatiti naslov. Znam da mi je ova programerska fora prilično glupa, ali morao sam da stavim znak uzvika na početku naslova. U programerskom žargonu, on predstavlja negaciju onoga što stoji posle njega. Dakle, naslov ovog članka kaže: Nije tačno da ko hoće veće, izgubi iz vreće!

Ovih dana, prateći svog sina kako raste i upoznaje se sa svetom oko sebe, često razmišljam o tome šta treba da mu pričam kako bih pozitivno uticao na njegov razvoj. U stvari, više se plašim toga da iz najbolje namere ne utičem negativno na njega time što ću mu u podsvest usaditi neku misao koja nije dobra za njega. A razmišljajući o tome, više puta sam shvatio neka pravila ponašanja i razmišljanja koja su meni usađena u detinjstvu i koja se uvek ispolje u datoj situaciji. Zato bih sada pokušao da prisetim svih glupih i negativnih stvari kojima su nas “trovali” dok smo bili mali i nekritični. A kada smo postali kritični, već je bilo kasno. Suština celog ovog bloga je da se vratimo na pravi put i promenimo te učitane programe u podsvesti.

Stvarno je strašno čemu su nas sve nesvesno učili dok smo bili mali! Uvek je to bilo iz najbolje namere, da se ne bismo povredili ili da bismo jeli jer smo rasli. Ali iz nepažnje, a još češće iz neznanja, su nam usadili programe koji će nas sputavati celog života. Svi znate za jedan od najčešćih takvih primera kada roditelji povezuju proces ishrane sa ljubavlju. Govore na primer: “Pojedi sve, pa će te mama voleti” ili slično. I šta se onda dešava kada dete odraste, pa raskine sa dečkom ili devojkom? Pogađate, proradiće program koji kaže da kada nema ljubavi, treba da jedemo, pa će ljubav doći. A onda povezujemo hranu sa svim što nam nedostaje, pa jedemo i kada smo neraspoloženi, tužni, kada nam je dosadno. I? Postajemo debeli i nemoćni da to promenimo. Ja za sada nemam problem sa debljinom, ali imam psihičku blokadu da ostavim hranu nepojedenu na tanjiru. Tačno prepoznajem svoj podsvesni program koji deluje u tim trenucima. Naučen sam tako. Čak i kada prepunim tanjir, ja jedem, jedem i jedem, sve dok ne pojedem sve.

Uče nas i raznim drugim budalaštinama. Moram da koristim ovu grublju reč jer kada razmislim koliko smo pod uticajem sredine koja je toliko ignorantna, odmah se iznerviram. Uče nas da je novac loš, da nema dovoljno novca, da je novac izvor svog zla, da samo kriminalci imaju novac… Čitao sam o jednom čoveku koji je imao fobiju od bilo koje vrste uspeha i sam je sebi poturao nogu u svemu što bi radio. Psihoanalizom njegovog slučaja došli su do toga da je on kao dete, svojoj majci rekao da kad poraste želi da bude uspešan. A majka mu je na to odgovorila da nije dobro biti uspešan jer uspešni ljudi dožive infarkt. Zamislite koliko je takva jedna izjava od strane osobe u koju dete ima bezrezevno poverenje, uticala na celokupan kasniji život!

U jednom istraživanju je 90% zatvorenika koji su ispitivani izjavilo da su im roditelji govorili da će jednog dana završiti u zatvoru jer su mnogo nemirni. Zamislite! Pa dragi roditelji, samo nastavite da plašite decu policajcima, doktorima, bubašvabama, zatvorima, pričajte deci da su glupi i nesposobni jer nisu nešto uradili kako ste vi zamislili. Ako neko nije shvatio, ovo je bilo ironično.

Ipak, ne zameram ništa svojim roditeljima. Odgajili su me i vaspitali prilično dobro. Naravno, usadili su mi i neke negativne stvari. Na primer, govorili su mi kako smo svi u porodici rođeni nesposobni da zaradimo puno para, kako nismo snalažljivi. Do skoro sam verovao u to, a čak mislim da takvo uverenje i dalje postoji negde duboko u mojoj podsvesti. Sada kada sam shvatio da je to apsolutna neistina, pokušavam svim silama da promenim te programe po kojima sam funkcionisao. Naravno da sam sposoban da zaradim puno novca. Ja sam magnet za novac!

Sećam se da, kada je trebalo da promenim posao i da iz državne firme pređem u privatnu, zamalo me nisu ubedili da se predomislim. Nisu oni mene ništa ubeđivali, samo su mi predočavali “činjenice” da je državni posao siguran i da ne bi trebalo da ga napuštam jer privatnik može sutra da propadne. E pa znate šta? Taj privatnik neće nikada da propadne jer ima moždani sklop podešen na uspeh. A i da propadne, ja bih našao drugi posao odmah bez ikakvih problema.

I da se vratim na naslov ovog članka. Ne slušajte ništa što vas sputava! Želite veće i imaćete ne jednu, ne dve vreće, nego gomilu vreća. I da još jednom citiram Krisa Gardnera: “Ne dozvoli da ti iko kaže da nešto ne možeš da uradiš!”