Tajni, s ljubavlju...

Opišite neko svoje lično iskustvo koje će pomoći ostalim korisnicima tako što će da ih motiviše ili da im pruži odgovor na neko pitanje.
Korisnikov avatar
Postovi: 1249
Pridružio se: 05.01.2011. 00:02
PostPoslato: 28.03.2012. 19:10
:D
JA sam postigla i pre toga, a i sa saznanjem o Tajni... ima i tu nekih pojedinosti zapisanih
.. oznacenih, ovde na forumu...Ja sam krenula prvo od knjige Dzosefa Marfija, nisam tada ni znala za Tajnu...ali sam vec onda shvatila sve ovo sto Tajna govori i velika je istina. ZP deluje uvek, a odvisno od covekovog uma, on moze izdelovati i lose, isto kao i dobro..zato Tajna i govori da treba birati...pa sad vi vidite sta cete.
A nedavno pre par dana sam dobila jos jednu radosnu vest,. pomogla sam prijatelju/coveku da posle zajednicke meditacije sa mojim umecem je posle samo 3 nedelja se oslobodio tumora koji su hteli da mu operisu... Nasa komunikacija je bila zdrava, a i evo danas mi je javio jos jednu licnu uspesnost, dobio dokumente, kojima se potajno nadao, uspelo je.
Stvar je u tome da je on shvatio mene , poverovao mi je i onda nema dilema..a ja umem da izdelujem i na druge, ne samo na sebe... o sebi mislim da nemam sta vise da pisem ovde.. Juce sam podpisala jos jedan ugovor, jos jedan u nizu. Inace sam slikarka danas i sa lakocom slikam... sto sam po izjasnjenju svog nastavnika u skoli imala uverenje, dugo vremena, da ja nisam za tako nesto ( to sam mislila ranije), iako sam obozavala slikanje uvek.. sada moje slike, gde god se pojave su pravi hit...
Ako ce ti dati objasnjenje, bila sam na dnu..i dok su me uveravali doktori (po statistici) da mi nema spasa, bila sam dodatno i bez primanja i moj muz isto, a sina sam trebala da spremam za fakultet,dok sam mesecno trebala placati racune oko 4000 eura, svaki mesec. Trebali smo ujedno sinu naci stan,dok su svi govorili da nema sanse sa takvim stanjem: Ako ti nesto znaci...mudro sam delovala i privukla cak 3 stana u medjuvremenu za sina...da izaberemo koji cu....

Mogla sam da placem i pitam se kako da to izvedem, kad umirem( sto bi 90% stanovnistva planete tako shvatalo), mogla sam razmisljati da nema se para i sve je protiv nas... ali sam shvatila da nije tako, samo bih lagala sebe..da to uopste nije prava istina i umesto placa i kuknjave, ja sam zasukla rukave. Imala sam izbora da prezivim, snjadjem se i osposobim situaciju, ili da se predam: I STA MISLIS STA SAM URADILA? ..Danas posle 2 godine, sa ove tacke gledista svakome tvrdim da je sve moguce. Ja sam moc 100%.

Zelim ti uspeha.. Lako je uspevati, veruj mi. Imas moju podrsku.. sasvim ti ej dovoljan primer za verovati... bilo je i jos drugih uspesnih stavri i za mene su sve sitnice.. danas... iako se radi o raznim hiljadarkama eura..kad si svesno zdrav... novac je sitna stvar.. i stanova, kuce..svega se ima... kupamo se u izobilju...zelim i vama, svima...i svaki dan kreiram svoj zivot, svesno i mocno: SPAVAM NA PARAMA. Ujedno je i posta se uselila ispod nas. Spavam na sefu dodatno, pored svega...a komsiluk mi je fantastican..obozavam zivot na zemlji. A bila sam i dalje od toga.... nije samo zemlja jedina... ima..ima toga..:D
Korisnikov avatar
Postovi: 497
Pridružio se: 20.12.2010. 13:10
Lokacija: Zemun
PostPoslato: 01.04.2012. 17:10
Mila, obožavam te!
I Mau i Petka i Tajnu, i sve vas, moje drage Tajnaše.
presrećna sam što sam imala zadovoljstvo da neke od vas vidim uživo, presrećna sam što napolju sija sunce, a bilo je malo oblačno, kad dođoh na sajt, razvedri se, presrećna sam što imam sve što imam i što imam i ono što ću tek imati.
Nisam baš disciplinovana, priznajem, a imali smo divan tekst o samodisciplini na sajtu, nisam dovoljno dobro i precizno organizovana, ali radim na tome.
Ne mogu baš očekivati čuda preko noći...ali biće čuda, ja imam moć, imam prijatelje imam sebe, što je navažnije i volim sebe.
Zahvalna sam Mili i energiji za gostoprimstvo i prijatno provedeno veče.
zahvalna sam što mogu to da napišem.
Volim vas sve :D
Najbolje stvari u životu ne koštaju ništa.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 20.05.2012. 20:03
Dragi moji,

evo ima godinu dana od događaja koji mi je doneo bol zbog gubitka drage osobe, ali i ushićenost zbog dobijanja potvrde o novoj svesti, novom životu, i novom pogledu na sve.

Danas sam ponovo bila na groblju moje drage tetke. Bila sam tamo zbog meni dragih ljudi, kojima to mesto nešto znači. Meni je značilo samo podsetnik na dan kad sam shvatila da je sve što je pop tog dana čitao tačno, ali na sasvim drugi način. I podsetnik na leptira koji se pojavio onako kako sam ja to pre toga zamislila. I na divan, sunčan dan, topao i sparan, ali pun mirisa i zvukova, kao i ovaj današnji. I na neke divne, blage ljude, koji su mi doneli odgovor na pitanje koje me je mučilo: da li je znala koliko sam je volela i koliko sam joj se divila. I sećanje na ljutnju, bes i grube reči onih meni bliskih ljudi koji nisu mogli da se pomire sa tim gubitkom.

Danas je dan bio sunčan i topao, mirisan i pun poja i zuja. Danas je mir doneo tišinu kao potvrdu meni, a smirenje onima koji su predugo padali nemoćni da shvate zašto. Danas sam je, umesto u obliku leptira, videla u obliku sjajnog, belog anđela. I bila sam srećna. Ne znam da li to znači da je završila svoje putovanje, ili samo da se sprema za sledeće. Ali mi je i to bilo dovoljno.

Danas je bio predivan dan.

A taj predivan dan me je podsetio i na mene tada, pa sam opet mogla da uporedim sebe tada i sada. Gotovo se ne mogu ni porediti. Koliko više ljubavi, širine, sigurnosti, snage, umeća, strpljenja, mira... I koliko značajnih, objektivnih dokaza te promene. Ljubav mog života, posao iz snova, putovanja, prijatelji, odnosi sa najbližima... I to za samo godinu dana. Ok, neka bude da ima i godinu ipo. Kakav neverovatan napredak. I to isto vidim i kod drugih mojih Tajnaša. I neizbežno se prisećam pitanja koje mi je pre nešto više postavio naš Nenad-I AM:

zašto istrajati u ovome?

I dan danas se jasno sećam da sam, još uvek na početku, još uvek u moru problema, još uvek se grčevito boreći za život, zamislila kakve su mi opcije. Da nastavim kao pre, da se uzdam u sreću, da se bojim života, da jačam svoj oklop da me more ne razbije o hridi. Da raduckam za platicu, da štedim godinama samo za mašinu za veš, a ostale želje i snove da slobodno zaboravim.

Ili da radim na sebi, da zauzdam svoj um, i da svoje želje pojačam i stavim kao svetionik ispred sebe. I da prihvatim da imam pravo na sve, i da mogu da imam sve. I to za nekih 5 godina.

Naravno da sam izabrala ovo drugo. Naravno, danas mi je jasno da je već to bio znak da u meni, kao i u svakom od nas, čuči daleko veća snaga nego što sami shvatamo. I da je to bio pravi trenutak za takvu odluku.

Danas, godinu dana kasnije, i imajući na umu svoja ali i postignuća drugih naših Tajnaša, kao i mnogih drugih koji su sledili svoje snove, tvrdoglavo i beskompromisno, taj rok mi deluje sve realnije.

Ne tvrdim da će tako i biti, baš u tom roku... Ma zašto ne bih to postigla baš u tom roku? Ili još i pre? Kao da nisam bila svedok i većih postignuća za to vreme? Ne, ne odustajem od tog roka. I tvrdim da ću i dalje tvrdoglavo i uporno ići ka svemu što želim, ka tom životu. I da ću i dalje učiti i menjati se kako bih što pre dostigla svoj pravi život.

O, imam još mnogo toga da naučim, još mnogo toga da utvrdim, još mnogo disciplinovanije da gradim sebe i svoj svet. Ali sada je mnogo lakše i drugačije. Sada su vidici širi, a saznanje o mogućnostima, i svojim i tuđim, gura još dalje. I čini mi se da idem sve brže, ali u sve savršenijim vozilima. Kao da sam na početku išla dečjim triciklom, premalim i rasklimanim, koji je vrludao, i sa koga sam stalno padala, ili spuštala noge na zemlju. Danas kao da sam na nekom "huveru", ili nekom sličnom vozilu sa vazdušnim jastukom koji me nosi preko svih rupa i izbočina tako da ih gotovo i ne osećam. A tek treba da poletim :)

Dragi moji, hvala vam. Nema me dovoljno ovde, ali ko zna zašto je to dobro. Ipak, ja sam od onih starinskih, romantičnih tipova, koji zauvek drže u srcu one koje jednom duboko zavole. I bez obzira na to ima li me ovde ili ne, znajte da ste samnom, i ja sa vama. I da će moju Tajnu štititi i moja ljubav i zahvalnost, kao i svih vas, kao i sve vas.

Neki put pomislim da ćemo doživeti... sve! Da hodamo po vodi, da šetamo iz dimenzije u dimenziju, iz prošlosti u budućnost, iz života u život... Da vladamo energijom kosmosa kao da je obična gumena lopta u našoj ruci. I da svi na ovome svetu makar u jednom trenutku budu jedno. Sjedinjeni u ljubavi, mi, bogovi na zemlji, vladari svemira, čarobnjaci mira, lepote i radosti.

Vidite li takav svet? Vidite li tu budućnost, sada? Meni je na trenutke tako jasna, i tako na dohvat ruke da mi se čini da samo treba da zakoračim u nju. Pa, možda zaista samo to i treba da uradim.

Ako to jednom uradim, javiću vam kako je bilo :) A do tada nastavljam da koračam po svojoj kući, da odmaram na svom brodu, i da uživam u svom Poršeu, ili u Audiju mog dragog, dok držim ruku na njegovom vratu, kao i inače.

Ipak, treba svoje snove zaraditi, i na to moram da podsetim i sebe i vas. Treba biti iskren pa videti šta sve još treba da promenimo da bismo postali ta osoba koja ima i može sve. I treba raditi na sebi, svakoga dana, uporno i vredno, bez prestanka, i ne obazirući se na kritike ili pohvale drugih. Naše mišljenje je važno, naša istina je važna.

A da ne bude zabune, istovremeno treba raditi i na drugima. Treba ih voleti, treba im pomoći, treba ih dovesti do njihovih snova. Jer zaista je prava istina u ovim Nevilovim rečima:

Sve što želite da dobijete u životu dobićete ako pomognete dovoljnom broju ljudi da oni dobiju ono što žele u životu.

Voli vas vaša m
Korisnikov avatar
Postovi: 497
Pridružio se: 20.12.2010. 13:10
Lokacija: Zemun
PostPoslato: 26.05.2012. 10:55
Fenomenalno, Mau. :clap:
Ama, gde ste vi, moji dragi Tajnaši? :D
Priznajem, svratim ovde samo kad u pošti imam obaveštenje da je odgovoreno na neku temu koju pratim, a poslednjih dana nije bilo tih obaveštenja, prešli ste na druge teme, moraću pažljivije da vas pratim.
Kod mene je sve super, iako nema ništa novo.
Jedino, a značajno je da i moja Anđelka i ja sada, mogu tako napisati, imamo life coucha, valjda sam pravilno napisala.
Idamo redovno kod Tatjane Beočanin, koja hipnoterapijom postiže sve, i odlično poznaje i silvu i EFT i NLP, samo ide u središte stvari.
I to sve pro bono, žena ima srce, pa razume našu situaciju.
To je uspeh i moj i njen, daje i daje joj se.
Anđelka je bila oko mesec dana non stop u krevetu.
Posle prve seanse, rekla je da se mnogo bolje oseća. a kad smo u povratku ušli u lift, pogledala se u ogledalo i rekla : Vidi mama koliko sam sada lepša! :clap: :clap: :clap:
Od tada je ona odlično, krevetu ne prilazi, noću lepo spava.
Ĺ˝iveli moji Tajnaši, želim vam prijatan vikend i uspehe na svim poljima. :D :violin:
Najbolje stvari u životu ne koštaju ništa.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 19:55
Beograđani, pa gde ste Beograđani ! :D

Malo starije generacije će znati da je ovako majka Vuka s vrata pozdravljala svoje kad bi dolazila kod njih, u čuvenoj seriji Pozorište u kući. I mada znam da među mojim Tajnašima ima mnogo onih koji nisu Beograđani, prosto mi je došlo da vam se tako javim, naročito što sam i ja ponovo došla u moj Beograd, posle višenedeljnog puta.

Još nisam uspela da vidim šta i ko se sve nov dešava u ovoj našoj oazi, ali vidim da je opet živo, da opet imamo sjajne ljude, a da su tu i standardno fenomenalni, naš Petak, Mila, Meri Popins... Ĺ ta da vam kažem osim

HVALA VAM Ĺ TO POSTOJITE :D

A s obzirom da me ovako dugo nije bilo, i da je poneko od vas nesmotreno izrazio želju da vam kažem kako je bilo na drugom kraju sveta, koristim moju Tajnu i vaše strpljenje da ostavim deo "dnevnika" koji sam vodila tamo.

Koga ne zanima putopis možda bi svejedno mogao da baci pogled, jer će videti da moje pisanije ima mnogo veze sa Tajnom. Zapravo, sa mojim iskustvima i razmišljanjima. Ako vam i ne pomogne, verujem da vam neće ni odmoći, a garantujem da je sasvim iskreno, čak i ako je netačno ;)

Naravno, jedino pravo mesto za tako nešto je upravo na ovoj temi, jer je Tajna bila i ostala moja oaza, moja druga porodica, moj drugi dom. I kao što sam svojoj prvoj porodici ostavila neke utiske i sitnice, tako ću to uraditi i ovde. Sada prvo utisci, a kasnije, ponekom, i poneka sitnica :)

Da, ja ne bih bila ja da nisam spremila "rat i mir", tako da ćete imati šta da čitate - danima ! :dance:

Ljubi vas i voli vaša mau
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:02
Mjanmar, 2012.

Prvi radni dan prošao. Dobro, sve u najboljem redu. Od sutra počinjem sa dodatnim učenjem popodne. Volela bih da imam Kvika, ili bilo koju drugu metodu brzog učenja. Dopalo mi se kad je rekao da je i sam bio kao ja, zatrpan gomilom materijala koji je trebalo da pročita i nauči. Verujem da ću sa njim naći pravi način da do kraja godine postignem ono što sam htela – da oslobodim svoje pamćenje, i da se osposobim da uskoro postanem zaista vrhunski prevodilac. Korak po korak.

Priroda ovde je divna. Nažalost, od prašuma nije ostalo gotovo ništa, pa su erozije zemlje veliki problem koji sad pokušavaju da reše pošumljavanjem. Voće je predivno, a i ono što nam spreme za hranu meni je sjajno. Toplo je, vlažno, ali osim što je čovek primoran da uspori i odmori, nije nepodnošljivo.

Mladi kojima držimo obuku su divni, blagi i tako mladoliki da im ne bih dala više od 16 godina. Potpuno drugačiji od naših ljudi. Druga strana sveta je zaista potpuno drugačija. Bar na prvi pogled. Za drugi pogled će mi trebati više vremena.

Osim zvrčanja zrikavaca, tokom celog dana i noći se čuju razne ptice i druge životinje. Fenomenalno mi je što mali gušter koji nam služi da tamani insekte svaki put zapeva kad pojede nekog  Da ne znam da se on tako čuje, rekla bih da je neka ptičica. Veliki gušter, poput gekona, samo sivlji i jednoličniji, ali sa istim onim vakumirajućim prstima, čuje se više kao groktanje, dok kažu da se neke velike žabe oglašavaju skoro kao krave! Fantastično, kakva raznovrsnost, kakve razlike, kakvo iskustvo 
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:08
Mjanmar, 2012.

Prvi radni dan prošao. Dobro, sve u najboljem redu. Od sutra počinjem sa dodatnim učenjem popodne. Volela bih da imam Kvika, ili bilo koju drugu metodu brzog učenja. Dopalo mi se kad je rekao da je i sam bio kao ja, zatrpan gomilom materijala koji je trebalo da pročita i nauči. Verujem da ću sa njim naći pravi način da do kraja godine postignem ono što sam htela – da oslobodim svoje pamćenje, i da se osposobim da uskoro postanem zaista vrhunski prevodilac. Korak po korak.

Priroda ovde je divna. Nažalost, od prašuma nije ostalo gotovo ništa, pa su erozije zemlje veliki problem koji sad pokušavaju da reše pošumljavanjem. Voće je predivno, a i ono što nam spreme za hranu meni je sjajno. Toplo je, vlažno, ali osim što je čovek primoran da uspori i odmori, nije nepodnošljivo.

Mladi kojima držimo obuku su divni, blagi i tako mladoliki da im ne bih dala više od 16 godina. Potpuno drugačiji od naših ljudi. Druga strana sveta je zaista potpuno drugačija. Bar na prvi pogled. Za drugi pogled će mi trebati više vremena.

Osim zvrčanja zrikavaca, tokom celog dana i noći se čuju razne ptice i druge životinje. Fenomenalno mi je što mali gušter koji nam služi da tamani insekte svaki put zapeva kad pojede nekog  Da ne znam da se on tako čuje, rekla bih da je neka ptičica. Veliki gušter, poput gekona, samo sivlji i jednoličniji, ali sa istim onim vakumirajućim prstima, čuje se više kao groktanje, dok kažu da se neke velike žabe oglašavaju skoro kao krave! Fantastično, kakva raznovrsnost, kakve razlike, kakvo iskustvo 
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:10
13.06.2012. – sreda

Eto, jedna od zanimljivosti u vezi sa ovom zemljom je sreda. To je jedan od osam dana u njihovoj nedelji, i to upravo onaj iz dva dela. Pre podne se u njihovom horoskopu označava kao slon sa uzdignutom surlom, i veruje se da su rodjeni na taj dan, tj u toj polovini dana, srećni i napredni. Simbol srede popodne je slon sa spuštenom surlom, i kažu da ti ljudi imaju više problema, ali da su strpljivi. Moraju, šta će 

Danas je bio lep dan, oblačan i svež, ali smo radili napolju pa mi je bilo i zanimljivo. Doduše, posle ručka je otoplilo pa sam zaspala, a probudila me je sparina u sobi jer klima nije radila, zbog kratkotrajnog nestanka struje.
...

Samo kukam. Upravo ono što ne treba da radim. Evo šta treba da radim:

’Vreme je prijatno, a priroda sve lepša. Kolege su sjajne, i pomažu mi u svemu. Svakoga dana sve više toga saznajem i učim, i sve mi je bliskija ova tematika. Boravak ovde će mi se isplatiti i više nego što sam planirala, a pri tom mi nije teško palo. Videla sam predivne stvari u ovoj predivnoj zemlji, i našla neke divne sitnice za sve meni drage ljude, a i neke stvari za kuću. Za našu, zajedničku kuću  Ja sam otvorila oči za još neke horizonte, otvorila ventile na još nekim snagama, našla još kraće i brže načine da dam i da dobijem. A kako se stvari u meni slažu, tako se slažu i odnosi sa ljudima oko mene. I prosto je neverovatno koliko se moj život promenio, i najzad počeo da niče na novim, zdravim, srećnim temeljima. I dok idem kući, zadovoljna i zahvalna na ovom neponovljivom iskustvu, znam da me čeka moja ljubav, i početak jedne velike i srećne ljubavne priče koja će trajati i bujati sve lepša i bogatija do kraja života. Sve mi je nadohvat ruke, sve. I presrećna sam, i zahvalna iz dna duše. I znam da ću to i vratiti dajući drugima, i mislima i delima. A onda i onim što mi je bog dao na dar – pisanjem.’

Divno je veče, vetar šumi kroz grane, svežina talasa kroz vazduh i miluje kožu, i da ne znam gde sam rekla bih da sam negde na moru. Uskoro, i to će biti. Da li u Stolivu, ili negde drugde, ali biće. Bože, kako sam ja srećna žena. Bože, koliko sam ja obdarena, i porodicom, i prijateljima, i kolegama, i zdravljem, i materijalnim stvarima. I mada se i dalje čudim tom osećaju sreće, nenaviknuta da sam je zaslužila samim tim što sam uspela da je poželim, ipak se sve više navikavam na to da je zaslužujem čim želim da je pružim i podelim sa drugima. A pružam, i ovde, zalivajući i vidajući rane mojih kolega ovde. O ima ih, raznih. Još ne ulazim dovoljno duboko da vidim koje to svoje rane vidam, ali znam da mi prija, i ovako, nesvesno.
...

Ljubav moja sada možda ruča, ili odmara, i možda i ne misli na mene baš u ovom trenutku, ali znam da svaki dah koji udahne održava vezu među nama. Neki put mi se čini da bi ta veza ostala živa i da taj dah presahne, i moj i njegov. A sa druge strane je toliko laka i obična, kao da se podrazumeva da samo takva može i da bude, da bi se lako moglo pomisliti i da nije ništa posebno. A zapravo je... čudo. I još uvek, čak sad više nego pre, ne mogu da verujem da je to čudo poteklo od mene, proisteklo iz mojih misli i imagiacija, da se začelo u osećajima koja sam sama probudila. I zauvek će ostati kao glavni dokaz moći imaginacije, i putokaz kako doći i do svega ostalog što želim. Srećnu porodicu. Znanje, uspeh i priznanje koje imam kao uspešni i cenjeni prevodilac. Kreativnost, talenat i produktivnost vrhunskog pisca čije knjige će se čitati širom sveta. Ja sam uspešni i cenjeni prevodilac i pisac. Ja sam bogata u svakom pogledu. Moj život je ostvarenje bajke. Ja sam ostvarenje svog sna. Ja dar, darovana sa toliko dragocenosti, zauzvrat darujem sebe svetu. I zahvaljujem se na svakom predivnom danu svog života, ne žaleći ni za čim.

Laku noć svete moj predivni. Laku noć svi moji andjeli. Laku noć svi meni srcu dragi, poznati, i svi ostali koji čine ovaj moj svet. Laku noć beskraju nebeski. Laku noć božanska silo u meni i van mene. Laku noć, do sledećeg jutra, nekog još lepšeg dana.
Laku noć, srce moje puno ljubavi za sve, što umorno od lepote samo polako podiže i spušta grudi moje, ljubeći sve. Laku noć živote, do još jednog rumenila novog dana. Laku noć, mirno spavaj dok te ostavljam prekrivenog pokrovom od zvezda. Laku noć svi moji, srešćemo se medju zvezdama, vi i vaš dežurni sanjar, uvek budan za snove koje mu želite dati.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:12
14.06.2012

Opet lep i oblačan dan, idealan za rad napolju. M nisam potrebna, pa sam se odvojila da nešto sama učim i radim, ali mi se još ne radi baš puno. Izgleda da je i mene stiglo isto što i druge koji imaju stomačnih problema, ali meni to odgovara. Jedino mi ne odgovara što se vc šolja možda zapušila.

Malo sam popričala sa nekim od naših djaka. TS, mrki i neobicno visoki Mjanmarac, ima 42 godine i četvoro dece, od kojih je najstarijem 22 a najmladjem, ćerkici, 8 godina. A inače je ovde prosek 5-7 dece.
TS mi je rekao da izgledam mladje, ali znajući kako žive i rade njihove žene nisam sigurna da li da to shvatim kao kompliment ili kao dokaz lagodnog života. Definitivno se na mnoge stvari gleda drugačije iz ove perspektive.

Ĺ ta sad raditi do 12? Najradije bih odspavala. Ponela sam lap top u sobu, navodno da ga napunim, pa ću ga i ostaviti na punjenju, a poneću Robina Ĺ armu. Kad svi čitaju nešto nevezano za posao, mogu valjda i ja, makar na pauzi. I mi Cigani imamo dušu 
Odoh
...
Malo pre večere moram da zastanem, da udahnem vazduh izmedju dve knjige. Završila sam Pisma kaludjera koji je prodao svoj Ferari. Lepo, lako štivo, a ipak dokument o promeni, korenitoj promeni čoveka i života, sa lepo sročenim uputstvima za dalje kretanje kroz život i odnose sa ljudima. Lepo, toplo, pozitivno.

Ipak, da li zato što sam očekivala više, ili što sam sve to već saznala, ili mislim da sam saznala, tek, prosto me ne vuče čak ni da izvučem ta sažeta pravila u vidu kratih pisama. Drugi put, ili za nekog drugog.

Ali je zato samo uvod knjige Moć sadašnjeg trenutka (u podnaslovu Vodič za duhovno prosvetljenje), od Ekarta Tola, bio dovoljan da me povuče i uzbudi. Namirisala sam istinu, i majstora koji ume lako i lepo da je kaže jer ju je proživeo, jer je živi, i prosto ne mogu da dočekam da počnem da je čitam.

A opet, kao da moram da sačekam pravi trenutak za to. Kao da imam pred sobom fantastčnu tortu, koju jedva čekam da probam, ali čekam da je se nagledam, i da budem taman dovoljno gladna i željna i svesna svih njenih kvaliteta pre nego što uzmem prvi zalogaj.

Ali znam i da to nije jedini razlog. Ono što sam želela ovde da uradim, da napravim još jedan korak, da skinem još bar jedan sloj mog ega, da iskusim još dublje istinu koju već sledim ali je ne živim u svakom trenutku, bliži se, i moj ego se polako izmiče i odlaže taj trenutak.

Naravno, znam da za sve mora da dodje pravi trenutak, pa se ne otimam i ne vraćam misli na knjigu kada me privuče cvrkut ptica, svežina povetarca, lelujanje grana i cveća, muzika iz susedne sobe... Divno je, zaista je predivno videti lepotu i ovoga dana, i znam da je to deo istine koju ću saznati iz ove knjige. Ali ono što me posebno privlači je mogućnost da je u njoj upravo ono što sam tražila – tajna prave meditacije, ulazak u stanje... blaženstva, bivstva, ili čega već. Naslućujem da ću to saznati i naučiti. I osećaj koji imam, poigravanje srca i želja da poletim od radosti, govore mi da sam na pravom putu. I da nema žurbe, jer je to već u meni, i ne može mi pobeći, kad god ga otkrila.

Veče je predivno, i mada bih rado otišla u šetnju, ili makar sedela napolju sa ostalima, možda ću se ipak vratiti. Videćemo.

Da, sanjala sam da smo, potpuno neplanirano, i na neverovatan način, S i ja našli stan za nas četvoro, doveli klince, i počeli da se useljavamo. On je bio pomalo zarastao i grub od brige, umora ili ko zna čega, ali su klinci bili ok, bar na prvi pogled, i dopao im se njihov deo na spratu lepo nameštenog stana na sprat. Bliži se i taj trenutak, ali znam da će i to proći bolje nego što smo planirali ili čemu smo se nadali.

Odoh na večeru, pa ću onda videti šta ću. U mojoj sobi je već postalo hladno od klime, najbolje da je isključim.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:14
15.06.2012. petak


Sela sam da zapišem koliko mi srce peva što ću ga čuti već za koji sat, kad mi kolega javlja da polazimo za 15 minuta! Tuširanje na brzaka i polazak! Jupiiiiiiiiii ! 
..............

A slobodno vreme koje ovde kolege provode rešavajući ukrštene reči, igrajući karte i šah, čitajući, podsetilo me je koliko sam vremena uludo utrošila na gledanje televizije ili druge besplodne aktivnosti, ali i koliko toga nisam pročitala, naučila, saznala, a što mi treba da bih postala ono što želim. I opet se kao jedno od najboljih rešenja nameće brzo čitanje, učenje i pamćenje, bilo Kvikovom ili nekom drugom metodom. I to ću sigurno krenuti da rešavam i nabavljam, čim se vratim. I znam da je sa tim moj plan da za 5 godina postanem cenjeni i uspešni prevodilac i pisac sasvim izvodljiv. Naravno, uz puno rada, ali i uz dalje napredovanje u otkrivanju sebe.

A sad sam već spremna za naredni korak, za knjigu Ekarta Tola, i za pravi način meditacije i umirivanje uma. Večeras sam malo umorna, i verovatno ću malo ranije leći, čim se javim mojima, pa nisam sigurna koliko ću čitati večeras. Ali sutra da.

V mi je rekla da pišem putopis, i nije bila prva. Mogla bih baš to i da uradim. Na moj način, naravno, ali tako da i drugi vide ono što vidim i ja, i zbog čega polako počinjem da se zaljubljujem u ovu zemlju.

Sutra više o Mejtili, poljima pirinča, skelama od bambusa, autobusima „kešalicama“, divnom drveću, lepim i stidljivim ljudima, mirisima, bojama, zalascima sunca, i ozvezdanim noćima. Naravno, i o gušterima pevačima 

Odoh, da čujem moje milo dobro i polu-odraslo dete, i da se spremam za spavanje.

Laku noć, do novog dana. Ovaj je bio divan, predivan. Hvala ti, za sve.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:15
17.06.2012. nedelja


Danas je ponovo bio meč (odbojkaski), ovaj put su nas dobili 3:2. Za uspomenu će mi ostati upala mišića, modrice po rukama i pocepan šorc, ali i lepo druženje. Nemam snage ni za šta više, a i vreme je više za spavanje ili gluvarenje nego za bilo kakvu aktivnost.

A to me je podsetilo na ono što sam shvatila čitajući Ekarta Tola, i njegovo uputstvo o boravku u sadašnjem trenutku. Prosto je neverovatno koliko je njemu jasno sve, i on toliko to lepo objašnjava da se pitam kako to toliki ljudi do sada nisu umeli tako lepo da kažu. Ne bih da prepričavam, jer ni ja još nisam sasvim sve upila, iako idem polako, sloj po sloj, ali ako sam išta shvatila to je da je naše pravo ja samo ono koje je svesno sadašnjeg trenutka, i koje može sa strane da posmatra svoj um i njegovu drugu stranu, osećanja. I ta svest da naš um nismo mi, i da naša osećanja nismo mi, već neko mnogo veći, potpuno menja sve. Ĺ to on kaže, ta svest osvetli stvari, i sav bol od neprihvatanja te istine, i svi drugi bolovi ili njihove bliznakinje, užici i radosti, koje nam potura naš um, odjednom se tope i povlače pred mnogo većom i moćnijom silom, a to je sila bića u ovom trenutku.

I probala sam da budem posmatrač, i da osetim sadašnjost, mimo svog uma, i uspela sam. I zaista dodaje energiju i proširuje vidike. A onda sam potpuno neosetno utonula u mali vrtlog. Nisam se uplašila, ali sam se trgla i izašla iz njega. Ali koliko god htela da to ponovim i pojačam, neću da žurim, već ću radije da vežbam da osetim sada šta god radila. ÄŚak i sad, dok kucam, na tremu s pogledom na vrt, boriće, leandere i neko divno cveće, a malo dalje na drveće kroz koje šumi vetar.

Naravno, kao i svi inteligentni ljudi, ja volim da mudrujem, i ideja da treba da sklonim um sa pozicije broj 1, i da na njega stavim samo osećanje sadašnjeg trenutka, deluje mi previše lako, čudno i nerealno. Ali shvatila sam da je tako. I da je to jedini način da Ja upravljam svojim umom, a ne on samnom. Da treba da naučim da ga zauzdam i koristim ja njega, a ne on mene.

Fantastično kako je on to jasno video. I sad počinjem da se pitam da li je i u kojoj meri Nevil bio u pravu. Znam da ću otkriti da jeste, i da se sve to uklapa, i da je i on to prošao i osetio, pa i tu ne žurim. Zaista, više nigde ne žurim.

A Burma... Predivna je, zaista. Divna priroda, divni ljudi, deca do kasnih godina. Volela bih da naučim više o njima, o njihovoj zemlji, običajima, životu. Ali sada mi odgovara da samo sedim i uživam u pogledu na roze leandere koji se povijaju pod toplim vetrom dok svira tiha, strasna španska muzika. Kakav je ovo raj. Bože hvala ti.
---------

A moja duša je isto dobro, ali mu nedostajem, i muče ga razni strahovi, uglavnom od pre. I trudi se, i želi da ih se reši, a kao kec na jedanaest je došlo obaveštenje o kursu iz Tesline metamorfoze, i iskustvo naše Budjenje sa tim i svetlosnim telom. Upravo ono što treba meni, a što bi njemu skratilo put za godinu dana, pod uslovom da je spreman i da to želi zbog sebe, ne zbog mene. Mili moj, kako bih volela da ode da to vidi, pa čak i da proba, jer znam da mu treba kao hleb, kao voda, kao vazduh. Možda i jeste spreman, čim je svakoga dana na Radosti, makar malo.

Vidim da je i Nenad krenuo u ovom pravcu, a da je Slavko potpuno oduševljen tom promenom. A i Tajna je po svemu sudeći krenuo da se rešava paradigmi, tj. starih uverenja. Svi se krećemo kao na nekom talasu, neko je pri vrhu, a neko pri dnu, ali svi smo tu negde, napredujemo, dodajemo snagu i pokret tom talasu. Kako je to predivno.

Nevil, moj Nevil. Nema potrebe da sumnjam u njega, on je sve ovo prošao, i sve nam je ostavio, samo je pitanje naše spremnosti da ga razumemo. Mogla bih baš večeras da popričam sa njim. Ili za koje veče, kad malo bolje ovladam sadašnjim trenutkom 

Bože, u meni i van mene, hvala ti što se sve u mom životu postavlja na pravo mesto. Da ne znam da će biti još bolje, da će biti fantastično, pomislila bih kako je i ovo sada već previše dobro da bi bilo istinito. Ali jeste, i biće sve više takvo. Jer se moj svet menja u skladu sa promenom u meni. A moj zadatak je da samo nastavim sa tom promenom, jer ću tako i dalje menjati svoj svet.

A moj svet, koji u ovom trenutku ima Burmu, koja je pre nekoliko meseci bila samo misao, želja, je fantastičan, neopisivo lep i bogat. I zaista sam zahvalna na tome iz dna duše. I uživam u njemu, u ovom sadašnjem trenutku, i nemam želja, osim da to podelim sa drugima, na bilo koji način.

Laku noć moj svete, laku noć sve lepote i svi titraji svetla i tame, zvuka i tišine, živosti i mira. Laku noć moji andjeli, svi na svetu, baš svi. Hvala vam na svemu što ste mi doneli u ovom danu: smeh i znoj, umor i pospanost, žedj i glad, sitost i slast, opuštenost i nervozu, ljubaznost i nabusitost, smernost i otvorenost, prijateljstvo i ljubav, optimizam i pesimizam, vruće i hladno, žarko i zvezdano.

Bože, kakav divan dan. Hvala ti, beskrajno ti hvala.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:16
18.06.2012. ponedeljak

Ĺ to je ovo dobro kad ti se ne sačuva gomila kuknjave nad životom, i to samo dan nakon prethodne izjave

Sutra idem na vazan sastanak u Nipido. Bila sam prilično uplašena, a sada sam mirna. Deluje ono zagledanje u strah, i boravak u sadašnjem trenutku. Naravno, deluje i to što sam ostala da radim, koliko god to bilo nedovoljno za sve ono što me verovatno čeka, ali sam ipak učinila dodatni napor, i sada, kad mi se već oči sklapaju, vreme mi je da idem na spavanje. Prilično sam mirna, mada mi je stomak još pomalo zgrčen, ali to ću sad da sredim. Potpuno bespotrebno sam se mučila oko nabavke garderobe i učenja, kad je sve što treba da radim zapravo da se smirim i da shvatim da je sada sve u najboljem redu, i da crpim snagu iz tog sadašnjeg trenutka.

Razmišljala sam o S, i njegovoj želji da se reši svojih kočnica, i onih kojih je svestan i onih kojih nije. I nisam sigurna da je prečica tipa TM-a dobra za njega. Možda je bolje da shvati šta ga je zadržavalo, i da se toga reši. A možda i nije. Zašto bi kopao po prošlosti ako može da je se reši na mnogo elegantniji način?

Divan je danas bio, kao i ovih dana. Trudi se oko mojih, i oni oko njega, očigledno. I koliko god je to divno, toliko je došlo iznenada, pa mi je na trenutke prosto žao što ne mogu da vidim kako to izgleda, kako zvuči M kad priča sa njim, ili ćale, keva. Mmmm, duša moja. Obožavam ga, zaista.

Andjeli moji, svi koji ste oko mene, i ove noći čuvajte sve moje. Mojim pilićima dajte malo snage i samopouzdanja, mojim roditeljima mira i sigurnosti, S-om tati dobre vesti i zdravlje, a mojoj duši mir, osmeh i rasterećenje.

Laku noć i svima ostalima na ovom divnom svetu, u ovom mom predivnom svetu. I hvala zrikavcima što tiho pevaju uspavanku svima, i onima koji je slušaju, i onima koji zaspu nesvesni da ih je ona u san uvela.

Laku noć
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:18
19.06.2012. utorak

Ipak ne idem u Nipido 

Idu ova dvojica kolega, ali u četvrtak, i vraćaju se u petak Vidim da se kolegi koji drži tu obuku ne svidja ta ideja, ali nastojaću sutra da naučim što više mogu, tako da i meni i njemu bude lakše. Ali sad idem na ručak, pa u Mejtilu, na internet i da porubim ova dva londžija koja imam, i da uzmem još neki, videću kakav. Ima ih divnih, prosto ne mogu da se odlučim koje bih sebi, a koje na poklon 


20.06.2012. sreda

Upravo gledam živi primer načela nekog uspešnog čoveka koga je citirao Trejsi, da treba uraditi više od drugih da bi jednog dana znao, imao, bio više od njih. Mladi TZ, koji je ubedljivo najbolji polaznik, a inače je i studirao elektrotehniku, nije otišao na ručak sa ostalima, već je ostao da sklopi uredjaj koji je malopre rasklopio. Momak je izvanredan, već sad, a šta će tek biti za koju godinu, ne možemo ni da zamislimo. Ipak, gledajući njega moram da priznam da ja još uvek ne radim ništa više od drugih, niti išta više od onoga što mi treba da naučim ono što ne znam, da budem ono što želim da budem. Promena navika, što kaže Nenad, sve je u promeni navika.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:20
21.06.2012. četvrtak

Juče i danas smo imali više kiše a manje struje. Malo su me ledja bolela, ni sama nisam sigurna zbog čega, pa sam dobar deo dana preležala.

Treba da završim nešto, i za M i za L, a ne da mi se. Baš sam se ulenjila, umesto da koristim ovaj boravak i ove ljude da naučim što više. Ipak, dobro je, ljudi su fini, ne očekuju previše od mene, čak me i štite, tako da me još ne grize savest previše.

ÄŚitajući i vežbajući posmatranje svog tela u sadašnjem trenutku, shvatila sam da sam tek na početku, bar sudeći po tome da osećam tek peckanje u rukama i nogama, a da još nisam pravo osetila svoje unutrašnje telo, a ni povezanost sa Izvorom. Ipak, znam da će se ispostaviti da je unutrašnje telo ono belo, sjajno telo koje sam videla u sebi još prošle godine, i da je zlatni, peckavi sjaj koji treba udisati zajedno sa vazduhom onaj isti koji ja unosim sa vodom dok zalivam svoj vrt. Naravno, bez obzira što mi je sve ovo donekle poznato, znam da sam započela nešto što mi je baš bilo potrebno sada, i to pre svega zbog načina da utišam svoj um, i da budem svesna tišine, prostora i sadašnjeg trenutka, uključujući i moje telo. Jako mi se dopao deo u kom navodi da dok pričamo sa drugima treba da ga „slušamo“ i telom, tj. da budemo svesni i svog tela, jer ćemo time dati toj osobi više prostora i mogućnost da bude ono što jeste, a istovremeno da damo sebi prostor i mogućnost da ga razumemo nečim što je mudrije od uma, celim svojim bićem. Uostalom, slažemo se da smo svi jedno, deo iste energije, samo u različitim oblicima i celinama. Da, svidja mi se ovo što sad radim.
...
ÄŚula sam se sa S. Vesti su gore nego što sam očekivala: M ima ukupno 89 bodova, verovatno greškom, M ima 60 i nešto, nedovoljno za Beograd ali dovoljno za ÄŚačak, S-in tata izgleda ipak ima rak i pitanje je koliko će još izdržati, jer je previše slab za bilo kakvo lečenje.

I šta sad? Revizija, po Nevilu, ili prihvatanje u sadašnjem trenutku, po Tolu? Prvo Tol pa Nevil. Večeras. Sutra ću se čuti sa njima ponovo, pa ćemo videti šta i kako. Volela bih da zateknem R živog, da se pozdravim sa tim divnim čovekom, i da ga upoznam sa mojima, ali i da budem tu uz S kada ode. S će, naravno, morati da bude više uz majku, ali i to je normalno. Mi svakako nismo hteli da pravimo svadbu, samo da obeležimo venčanje, ali ne bih volela da se S ponovi isto što i sa prvim brakom, da ne može da se venča, tj. da pravi svadbu, zbog smrti strica, a ovaj put i zbog oca. Krugovi, ponavljanja. Spirala iskustava koja se ponavljaju ako se ne očiste osvešćivanjem, praštanjem, revizijom, pokajanjem, ili čime god već.

Zabrinutost, kad se zagledam u nju, zaista se nekako rastvara. Biće sve u redu. Sada je sve u redu, kakvo god da je. Malo mi je teško to da prihvatim, umom, ali onoj unutrašnjoj svesti je to normalno i lako shvatljivo. Sve je uvek u redu, sve se samo menja, presipa, iz jednog oblika u drugi.

Teško je. Lakše je uraditi reviziju. Ko bi rekao.
...
Iako nisam stigla sve da uradim, stigla sam sa M malo da popričam. I on je imao razne ideje i iskustva kao mlad, i on je ušao u brak sa prilično negativnom osobom, i on se razveo, i on je našao nekog novog. Načitan je, zna puno, ali imam utisak da ne zna mnogo o zakonu privlačenja, ili da ga ne koristi. Da li zato što ne zna kako, ili zato što neće, to je već drugo. Ali znam da ja od njega mogu mnogo da naučim o odnosima sa ljudima. Drago mi je da sam ga našla, baš mi je drago. I mada nisam htela da mu se namećem, i prosto sam izbegavala da počinjem priču o ovome, vidim da je i on željan da ispriča svoju priču, i prenese svoja iskustva. Samo ono malo što sam čula večeras mi govori da je čovek izuzetne imaginacije, dubine, snage i intelekta. Fantastično kako se oko mene pojavljuju izuzetni ljudi, od kojih mogu da naučim toliko toga. I zaista sam zahvalna na tome, od srca.

Laku noć andjeli moji. Laku noć R. Neka andjeli budu uz vas, da vam odnesu bol i donesu mir i oproštaj. Laku noć ljubavi moja, iako je tebi još rano za spavanje. Večeras ću zaspati na tvom desnom ramenu, dok me ti budeš držao u naručju i milovao po kosi. Laku noć moj plavooki andjele. Ne brini, sve će biti u redu. Kao i sa mojim crnookim andjelom. Kako nas čeka divan život, pun smeha, radosti i napretka. I ljubavi koja neće imati granica Mmmm, jedva čekam. Laku noć svete.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:22
23.06.2012. petak

Večeras sam se čula sa mojom dušom. M ipak ima ispod 90 poena, što će mu biti dovoljno za I ekonomsku, ali ne za smer koji je hteo. Videćemo šta će uraditi, obojica. S i M idu sutra u Beograd, da se opuste i da razmisle o školama, da popune formulare, i da ih ostave spremne za D. Mili moj, sve će on uraditi za našu decu, i više nego što može.

A kad smo već kod toga, večeras me je opet ganuo kad mi je rekao da me M u neku ruku voli više od svoje majke. Ĺ to je najludje od svega, i ja volim M kao da je moj, ali se trudim da ne pokazujem da ga volim više od njegove majke. Prvo zato što je to nemoguće, a drugo jer je zaista neverovatno. Ali kako S isto tako voli M, a i M je njega prilično prihvatio, ostaje samo da se klinci slože, i da prihvate da više neće biti jedinci :) S je ubeđen da hoće, a ja prosto ne mogu da verujem kojom brzinom se približava naš san o sreći. Fantastično, predivno, neverovatno. Ipak, znajući kako do toga dolazi, neverovatno je najpogrešnija moguća reč :) Verovatno, to je ono što se dešava :)
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:24
23.06.2012. nedelja

Momci se spremaju za još jedan meč u odbojci, a meni se danas baš nešto ne igra. Danas bih mirovala, disala, čitala, sanjala, mirisala, bila. Možda čak i radila nešto, jer danas opet idem u Mejtilu. Vreme mi je da počnem da menjam navike.

Ovo usporavanje je dobro dok nije samo lenjost ispunjena neplodnim mislima, ako je usporavanje radi oživljavanja sadašnjeg trenutka. Ali izgleda da moj um neće tek tako da se preda, jer mi je opet malo teže da se opustim i budem bez misli. Nastojim da prihvatim i to stanje, i te osećaje i misli, ali moja prošlost je zgrudvana u mom stomaku i ne da se tek tako istopiti svetlom svesnosti. Počela sam opet da se budim, opet oko 5, i da sanjam svakakve gluposti. Naravno, znam da to strahovi izbijaju na površinu, i da se moj trud da vežbam prisustvo bez svesti ipak isplaćuje. Ali toga mnogo ima, po svemu sudeći. Kao i kod moje V. Njoj treba pomoć, i moja ljubav, i moje imaginacije. Ona je deo mene, kao i svi ostali. Zašto su stvari u mom svetu, u mom životu, opet krenule na gore? Zato što sam prestala da radim revizije i imaginacije, da vežbam zahvalnost, ili zato što je to prirodan tok stvari, nova lekcija koja će me brže pogurati napred?

Previše razmišljam. Ipak, mislim da sam najzad našla deo kod Tola koji pokazuje da se njegovo učenje o sadašnjosti ne sukobljava sa Nevilovim o reviziji i imaginaciji. Tol bivanjem u sadašnjosti izvlači svesti ispod uma, ne da mu da upravlja njime, već oslobadja prostor da spoznamo svoje božansko biće. A Nevil taj isti um koristi, isto kao i Tol, kao božansku alatku, da stvori „budućnost“ koju želimo, koja odgovara tom božanskom biću u nama, koju zaslužujemo. Ipak, obojica se slažu da vreme nije linearno, da sve postoji oko nas, samo što Tol uči kako da to spoznamo u sadašnjosti, mimo uma, a Nevil kako da mi koristimo um u pravcu dostizanja te božanske slike u nama, a ne da dozvolimo da on upravlja nama bežeći od straha od tog istog božanskog u nama. Um, koji mi „intelektualci“ toliko volimo, kojim se dičimo, je naš neprijatelj, osim ako ga mi ne upotrebimo za dobro, za prelivanje ljubavi božanskog u nama u stvarnost oko nas. Da, Tol je za prihvatanje stvarnosti, a Nevil za menjanje stvarnosti, ali u suštini obojica kreću od iste tačke, od menjanja sebe kroz prihvatanje božanskog u sebi. A tu se i Nevil slaže da je jedini način da to božansko osetimo u sebi kroz meditaciju, tj. kroz sadašnji trenutak.

Obojica su u pravu, kao što sam odmah i osetila. Naravno, obojica su spoznali istinu, i prenose je potpuno sigurni u nju. Samo je jedan osvetlio više jednu njenu stranu, a drugi drugu, ali obojica su u pravu.

Dugo nisam probala da razgovaram sa Nevilom, ali prosto nemam potrebu za tim. Osim toga, bila sam vrlo lenja, bar po pitanju imaginacija i menjanja svojih navika, pa opet nemam obraza da mu se obratim.

Da, jedan zanimljiv detalj. Juče sam pokušala da vidim „drveće“ svojih kolega, i nisam uspela. Doduše, možda samo delimično, jer nisam videla kod 2 od 3. Taj jedan čije drvo sam videla je čitao pored mene, i videla sam da je njegovo drvo vrlo vitalno i mlado, uprkos njegovom osušenom i pomalo izgubljenom izgledu. Jedan od ove dvojice koga nisam uspela da vidim osim kao beli oblik je onaj najnegativniji, tj. najagresivniji medju nama. A ovaj drugi je M, najproduhovljeniji medju nama, ali opet na trenutke negativan, ili čvrst, kako se uzme. On je u tom trenutku dremao, tj. meditirao, pa je možda to razlog što nisam uspela da ga vidim. Ali šta je sa ovim prvim? Njegovo drvo sam uspela da vidim prve nedelje, a sada ne. Očigledno je do mene, moja vizura se menja. Zbog čega, kako, trajno ili privremeno... ne znam. Nije ni bitno. Nešto se dešava, a to znači da se kreće. Jedino što treba da pratim jesu moje misli i osećanja, da nastojim da ih shvatim, prihvatim, a onda i da upravljam njima, a ne one samnom.

Odoh, makar da se presvučem, iako mi se ne igra.

Danas ću se čuti sa mojima, putem interneta, a možda i videti putem skajpa. Ali to je budućnost. A sadašnjost su moje ruke na tastaturi, zvuk muzike i tiho duvanje klime, suknja koja ipak po malo greje, meka trščana stolica, udobne japanke, lupanje kolega napolju, i mir ispod svega toga. Onaj iznutra, u meni. Hvala ti. Hvala meni.
........
Evo me na kraju dana. Lepo je prošao, skoro ceo je bio sjajan. Odbojku sam igrala, ali ne na srednjoj poziciji, i mada nisam dala sve od sebe, kao ni drugi, ipak smo dobili domaćine, a ja sam dobila nove modrice po rukama. Onda je P častio viskijem za rodjendan sina, i tu je atmosfera počela da se zagreva. Malo zbog viskija a malo zbog umora otišla sam u sobu i odremala malo. Probudila me je narodna muzika i vrlo zagrejana atmosfera. Ljudi su se opustili i popili malo više. Zatim smo P i ja dobili za ručak domaći ručak, pirinač sa piletinom, karijem, povrćem i svežim krastavcem. I supom, bez mesa, sa nekim zeljem, lukom i ljutom papričicom. Pikantno ali ukusno, naročito posle uvek iste hrane danima. Zatim Mejtila, potraga za karticom za telefon, šetnja kroz pijacu, a zatim i do Star kafea. Saša se uskoro javio, od ćaleta, bio je tamo sa M i M. Da, juče su stigli, proveli se u Delti i na basketu, a onda su i prespavali kod nas. Naravno, dok su klinci bili napolju kod mene je „zasedao konzilijum“ :) Naravno, on je to sve iskusno podneo, i sutradan, tj. danas bio pozvan na ručak kod ćaleta. Dopisivala sam se malo sa M, i najzad mi je delovao opuštenije i zainteresovanije. Rekao je da mu je bilo super sa njima, da se spremaju za bazen posle, i da jedva čeka Ĺ paniju. Zatim sam se malo dopisivala i sa ćaletom, preko S. Meni je zvučao malo drveno, ali S kaže da je bio nasmejan i opušten. Može biti. Može biti i da se danas desilo još jedno čudo – moji momci, sva trojica, na ručku kod ćaleta i B – fantastično :) E, to je već bolja reč, jer to i potiče sve iz fantazije, da li moje ili S, videćemo, ali svakako ide u pravcu zajedničke.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:27
25.06.2012. ponedeljak

Valjda je 25. nemam pojma, vreme se skroz usporilo, a svi su počeli da se opuštaju od kad su počele da kruže neproverene glasine da se vraćamo kad je planirano, i da čak krećemo za Jangun 6. jula. Bilo bi savršeno doći tamo čitavih 5 dana ranije, i obići sve, kupiti sve, odmoriti se od ovo malo posla ovde i oprostiti se od ove divne zemlje.

Utisak dana je vožnja čamcem po jezeru, i sedenje na „klupi“ ispod drveta, sa pogledom na jezero. V me je pitao jesam li za vožnju čamcem, i ja sam naravno pristala. Oblačno, vetar pirka, voda se mreška, a po jezeru polako klize tri čamca. V dozove najbližeg ribara, ovaj dodje do nas, iznese na tanku traku zemlje vreću sa nekom travom i šareni ceger i šešir, i mi udjemo. Prvi utisak o močvari i travuljini kao iz Gospodara prstenova brzo je ustupio mesto oduševljenju lepotom i šumom vode, mirom i skladom koji nas je zagrlio. Predivno, predivno. Nažalost, ubrzo smo se vratili, V je častio ribara, a onda smo seli na klupicu na maloj uzvišici kraj jezera, i tu slušali muziku. V je dobar momak, ali bi i njemu i meni bilo lepše da smo bili sami ili sa nekim našim. Naravno da sam poželela da su moji momci tu, ali znam da verovatno niko od njih ne bi do te mere uživao u tom mestu, u tom trenutku, kao ja, čak i tada, sa V na drugom kraju klupe. Od sutra, eto mene tamo na redovnoj meditaciji.

I opet je isti utisak, da mi sve deluje poznato, domaće, skoro kao kod nas. Sve dok se malo ne zagledam i ugledam ono predivno drvo sa crvenim cvetovima, ili ono pod kojim sam sedela, koje deluje kao da su se ukrstile jela i palma, ili ptice kojih kod nas nema, kao ni cveća, čudnog grlenog kreketanja za koje nemam pravi opis osim da se čuje „ga ku“.

I tako bih mogla do sutra, a opet kao da ništa novo ne bih imala da kažem. Možda je razlog tome što sam se, kako kažu moje kolege, sasvim uklopila, i prihvatila i odeću i hranu i ljude i prirodu. Ja znam da se još nisam sasvim uklopila, i da će mi malo vremena biti za to. I mada čudno zvuči, pogotovo što i meni nedostaje kuća i moji najdraži, prosto mi se još ne ide, jer uživam, upijam, opuštam se, otvaram.

I dalje čitam Moć sadašnjeg trenutka, i prošla sam deo oko ljubavnih i drugih odnosa i zavisnosti. I koliko god to potvrdjuje neka moja razmišljanja o tome, što me je obradovalo, toliko potvrdjuje i da se sve menja, pa i ljubav, što me je malo zabrinulo. Naravno, postoji način da se rešimo te zavisnosti, i da preko otkrivanja one dublje ljubavi dodjemo do savršene veze dve osobe koje su i celina za sebe i deo jedinstvenog božanskog bića. Svašta izbija na površinu, očekivano, ali koliko mi to pomalo kvari utisak, ili neki željeni cilj, toliko znam da je to dobro, da je to način da čistim prošlost i da se ojačam za sadašnjost. Naročito je zanimljiva njegova teorija o periodu pred i za vreme menstruacije, gde onu agresiju pms-a on tumači kao izbijanje nataloženog kolektivnog i sopstvenog bola postojanja, i kao izvanrednu šansu da se prihvatanjem i osvešćivanjem tog bola očisti mnogo više za mnogo kraće vreme. I to ima smisla. I mada se malo pribojavam toga, nekako jedva i čekam pms :) Pa kad se samo setim kako sam napadala Nenada, baš tada, ili kako sam isekla ćaleta iz Janguna, opet baš tada, nekih nedelju dana pre nego što ću dobiti. Sad bi trebalo da dobijem negde oko 7., što znači da bi već oko 1. mogli da počnu prvi znaci te agresije. Pa to je brzo, već sad za vikend. Moraću da obratim pažnju, da ne propustim ovu priliku. ÄŚovek tvrdi da će žene, upravo zbog tog svog ispoljenog bola, mnogo brže i u većem broju dosegnuti istinu i živeti probuđene, tj. svesne. I to ima smisla.

Napolju pada kiša, ali i tu kišu volim. Iako više nije tako toplo da poželim, kao V, da izadjem i da se tuširam na kiši, ipak je ova kiša nekako toplija, mekša, sitnija i blaža od naše. Sve je ovde nekako toplije, mekše, sitnije i blaže nego kod nas. Osim karija :)

Lepo veče, mirno, opušteno, da ne kažem raspušteno :) Ako ne dodam ništa večeras, laku noć moji andjeli. Neka vas zvezde prate i andjeli čuvaju, jer sam ja toliko opuštena da više nimalo ne brinem, i prepuštam sve nekom drugom ili nečem drugom, nekom toku, nekom prisustvu, nekoj dobroti i beskrajnoj moći ljubavi. A ja ću samo biti ovde, sedeti, i disati. I to je sve što je potrebno i više nego dovoljno da budem... spokojna. Eto, u pravu je Tol, prisustvo u sadašnjem trenutku je više od sreće, to je spokoj i saznanje da je sve u redu, uvek, kako god da je. Hvala ti Ekarte. Hvala ti Nevile. Hvala i tebi Nenade. A i svim mojim ostalim andjelima :)

„Laku noć svima“ pada na sve moje drage kao meki prekrivač i baldahin. Modrina noći posuta zvezdama, da im donese mir u san, i šapat božanske istine. Laku noć svete, laku noć živote. Laku noć bože, u meni i van mene.

Kakav divan dan. Hvala ti, hvala ti.
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:29
28.06.2012 Vidovdan

Dan je počeo nekim čudnim snom o V, nekoj hrani i nekim momcima koji nisu ni moje ni njeno društvo, ali smo ih primile, u zajedničku, ali više njenu kuću.

A onda i budjenje, opet pre 5. Naravno da znam šta to znači, pa sam odmah krenula da se odvajam od svog uma i da budem svesna svog tela. Ali me je neki nemir, pa čak i neko nezadovoljstvo i razdražljivost držala dalje od očekivanog mira. Otkud to? Da li je u pitanju trag prošlosti koja se još uvek skriva iza ovog dana, ili je to krenuo kolektivni bol u vidu pms-a?

Nisam bila sigurna ni tada, a ni sada, posle ručka. Znam samo da gotovo sve pliće ulazim u svoje telo, i da je moj um sve uporniji i lukaviji, kao korov u mojoj svesti. Ipak, nastojala sam da ga prepoznam, da se zagledam u njega i da ga prihvatim. I shvatila da je to vrlo slično i ho’oponopou i EFT-u, jer ga oba izbacuju iz tela, jedan neosetno i nesvesno, a drugi vrlo opipljivo i osetno. Probala sam i jedan i drugi, ali sam shvatila da je danas takav dan, da ne treba da se trudim, samo da prihvatim da je tako, i da teram dalje.

Doduše, malo sam samoj sebi odmogla, iz kolegijalnosti prema kolegama, pa sam jutros gucnula malo viskija, da se pridružim u čestitkama na ovaj veliki dan za naš narod, za našu firmu, ali i za mene lično. U mislima sam uputila čestitke i mojoj majci i Vesni, ali sam, neočekivano popustila malo pred čuvenom „patriotskom“ pesmom, Vidovdan. Koliko god sam nadrasla te kategorije, još se nisam sasvim odvojila od njih. Još uvek se držim drugih, kao da se plašim da me ne proglase čudakinjom. Još ih nisam prihvatila kao svoje, kao deo sebe, i još moram da se podsećam na to.

Doduše, danas sam u ogledalu videla potpuno novi lik, nov pogled, gotovo lišen bilo čega ličnog, bilo čega poznatog. Pokušala sam da pratim svoj pogled dok sam se „spuštala“ u svoje telo, i shvatila da je to to. Svesnost u sadašnjem trenutku me je „obezličila“, ali mi je istovremeno donela osmeh koga ne bih ni bila svesna da se tada nisam gledala. Izgleda da sam bliže skidanju još jedne košuljice nego što sam mislila koliko jutros.

A ručak koji je bio malo izmenjen, ali je meni delovao i fantastično serviran, raznovrstan, obilan i nadasve ukusan, vratio je dobro raspoloženje. Opet mi je žao bilo što ne umem da predem, jer sam se zaista osećala zadovoljno kao mačka. Doduše, Tol kaže da su njegovi najbolji zen majstori bili mačke, pa sudeći po tome ne moram uopšte da brinem da li sam na pravom putu 

Doduše, polako se navikavam na ideju da uopšte ne moram da brinem. Taman pred kraj ručka je jedan kolega izrazio bojazan da će nam možda ipak produžiti boravak ovde. Nalet neraspoloženja mi je gotovo pokvario svo uživanje u ručku, ali sam ga brzo „uhvatila“ i zaustavila se u ovom trenutku. Da li znamo da li ostajemo ili ne? Ne. Da li mogu ja nečim da utičem na to? Ne. Da li imam izbora? Za sad ne. Ako i kada budem imala izbora odlučiću šta ću, i jedino što do tada treba da uradim je da izvagam da li bih, ako mi izbor bude ponudjen, ostala zbog para i iskustva, ili bih se vratila kući. Još uvek nisam odlučila, a pogotovo što sam odmah nakon tog niza misli opet počela da uživam u ručku, a onda zadovoljna otišla preko trema na kome ni hlad nije uspevao da umanji toplinu i težinu sunčanog popodneva. Ulazak u ohladjenu sobu.je samo doneo još jedan neizrečeni niz predenja 

I evo me sada na krevetu, slušam tihu muziku sa lap topa i kuckam ovaj niz utisaka, a sve manje mi ima smisla to beleženje prošlih sadašnjih utisaka. Kakav hendikep, imajući u obzir moj san o pisanju. Tako sam juče otišla na onu klupicu kraj jezera, da završim knjigu, ali i da uživam u miru i lepoti prirode. Ponela sam čak i svesku i olovku, da zapišem utiske, i fotoaparat da slikam ono što me je i prethodnog puta ostavilo uvijeno u mir divljenja i uživanja. Nisam iskoristila ni jedno ni drugo. Jednostavno nije imalo smisla prekidati uživanje da bih sebi ili drugima prenela samo bledu sliku onoga što sam videla i osetila. Setila sam se i onog leta u Splitu kada sam na plaži osetila bliskost sa morem, vetrom i toplim kamenčićima pod mojom rukom i telom. A bilo je još takvih trenutaka u mom životu. I nijedna reč, nijedan opis, barem moj, ne može da prenese taj osećaj. A i čemu to? Da li to znači nekome drugom, da li mu to može zameniti osećaj ličnog doživljaja? Verovatno znači na nekom nivou, i verovatno da će moja knjiga „Vividness“ naći put da premosti tu nelogičnost. Uostalom, i ime joj to govori 

Mislila sam da prepišem neke osnovne delove iz knjige pre nego što počnem da čitam drugu, Moć ljubavi, od Dona Migela Ruiza. ÄŚeka me i Dvajer, kao i Ošo, ali mislim da ću ostaviti Moć sadašnjeg trenutka da malo odleži, da odmori u meni, da se slegne, kao ovaj lepi ručak od danas 

A do tada ću malo da odmorim, uz finu muziku, a možda i uz neki lagani filmić, čisto da ne bih zaspala i danas. A možda ću ipak i danas dremnuti. Ne žurim nigde, ne čeka me ništa hitno, a i večeras ćemo po svemu sudeći malo da slavimo, jer je V upravo doneo gomilu kolača i dva viskija. Meni je doneo sokiće  Da li je još neko osim mene primetio da više nemam ništa protiv da povremeno popijem ponešto? Nevile, Nevile, šta učini od mene :)

I da ne ispadne da osim o knjigama i o sadašnjem trenutku ne mislim ni na šta drugo, mislim. I na M, i na V, i na moje, i na posao koji me čeka u Beogradu, i na S-og tatu i njihovom preseljenju, a najviše o S. Ovaj jedan kolega me najviše podseća na njega. Buca koji voli da jede ali i da uživa u svemu, gotovo uvek nasmejan, uvek zadovoljan, i uvek spreman da od života dobije samo najbolje. Nije tako punačak kao moj S, niti tako duhovit ni inteligentan, ali me dovoljno podseća na njega da uživam u njegovom društvu. On mi dodje kao podsetnik šta me čeka kod kuće :)

I mada zaista veći deo vremena prosto postojim, koristim sadašnje trenutke onako kako dolaze, znam da ga boli što se već danima nismo čuli, i znam da mu nije lako ni zbog svega ostalog što je na njemu sada, a mora to da uradi bez mene. Naravno, ja znam da on to može, i znam da će i on kroz to bar delimično shvatiti da je vredan i bez mene, da može sve da dovede u savršen red i bez mene. Volela bih da polako počne da skida teret svojih strahova, nesigurnosti, neodlučnosti, neverovanja da ima pravo da bude srećan i da zaslužuje sve. Volela bih da i ja njega zateknem promenjenog, kao i on mene. Volela bih da nastavimo da gradimo naše snove, ali kao dve zasebne osobe koje su samo odabrale da rastu zajedno, jedna kraj druge, jer im je tako lepše, lakše, bliže onoj savršenoj istini, onome što on naziva „svrha života“. Naravno, on još ne zna da je to što on vidi kao svrha života deo zavisnosti, deo nesigurnosti, deo dokaza da još nije zavoleo i prihvatio sebe, i da to kompenzuje preko moje ljubavi za njega. Saznaće, nadam se uskoro. Uostalom, oboje imamo još mnogo toga da naučimo, i o sebi i o životu i o onom drugom. Ali imamo ljubav, imamo san, i imamo dokaze da se sve odvija u pravcu ostvarenja tog sna. I divno je koliko naš život počinje da liči na bajku, već sada. A zapravo smo oboje to zaslužili. Pa i ako i kada se to promeni, verujem da ćemo biti spremni da ojačamo našu ljubav i naše snove dovoljno da prežive sve buduće padove, i da samo uhvate jači zamah za naredne uspone.

Moja duša. Zaspivam naslonjena na njega, i osećam njegov dah kraj svog obraza, i vrelinu njegove strasti koja rasplamsava moju. Moja druga polovina, ako se može govoriti o polovinama. Moj andjeo, ako postoji išta drugo osim toga. Previše filozofije stoji iza blage, nežne ljubavi koja kao ono jezero stoji u meni za njega, mirno, naizgled malo i plitko, a zapravo dugo i duboko, i bogato ribom i mnogim drugim blagom.

A sad se vratimo uživanju u sijesti :)

Nije baš u stilu Nevilovog filozofskog završetka, „a sad utonimo u tišinu“, ali nije ni loše, u mačeće-zen fazonu :)

Mmmmmm... Ĺ to bi rekao moj dragi :)

Prrrrrrrrrrrrrrrr... što bi reklo moje mače :)
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:32
30.06.2012 subota

Poslednji dan juna, i prvi... ne, drugi dan poslednje dve nedelje do dolaska kući. Na ovaj dan za dve nedelje ću se buditi kraj mog dragog, najzad mirna, najzad srećna, i bez ovog bola u grudima.

Zamišljala sam kako će gledati moja stopala u japankama, kako će uzeti jedno u ruku, i polako ga milovati, gledati i ljubiti kao da je nešto najsavršenije i najvrednije što je ikada stvoreno u ovom svemiru. A onda sam videla sebe kako sa istim takvim obožavanjem gledam i dodirujem, i sasvim lagano milujem njegovo telo, celim svojim bićem voleći svaki njegov milimetar. Hram božji. Tela su naša hram duše božje, naše duše. I jedino je takvo obožavanje dostojno njihovog savršenstva, i onoga što u sebi kriju.

Mili moj, mogla bih danima, godinama, ceo život zapravo, samo da te gledam, i da s najvećim poštovanjem i svom ljubavlju koju mogu da iznedrim iz sebe budem tu, kraj tebe, kao najverniji sluga svom jedinom gospodaru, i kao plemeniti gospodar svom vernom slugi.

Kažu, bajke su bezveze, jer to što je u njima ne postoji. Ĺ ta oni znaju? Ti mali ljudi, svojevoljno zatvoreni u kaveze obmane, u zabludu stvarnosti u kojoj se oni navodno ništa ne pitaju, ne znajući da svakoga trenutka odlučuju o sebi. A i kad ih pitaju, onako naglas, oni suludo malo traže za sebe, ne znajući ko su, ni da su naslednici carstva nebeskog. Kako njima objasniti da je moj život postao bajka koju sam ja izmislila? Kako njima objasniti da srce može da voli ljubavlju jačom od eona? Kako njima objasniti... ono što ni meni nije jasno dok mi suze zahvalnosti i bola iznutra zapljuskuju obale srca i duše? Kako im objasniti da nema razlike izmedju ljubavi Aragorna i Aruen i mene i mog dragog? Kako im objasniti da ni nas neće moći smrt rastaviti? Kako im objasniti da nas verovatno nije ni rastavila, i da smo se sada ponovo sreli, još jednom, u ovom životu. Po ko zna koji put u beskraju svemira. Kako im bilo šta objasniti?

Samo nadom, mišlju, željom da i oni jednom to isto shvate i prihvate. Novom bajkom, o njima, srećnima, probudjenima, moćnima.

More vremena je predamnom, i svaka kap je jedan dan neke stvarnosti mog života, mojih života, svih života od postanja onog prvog, nakon što bi Reč. I čini se da bi dovoljno bilo samo da pružim ruku pa da izvučem neki od njih, bilo koji, čak i iz neke od „bajki“. Jednog dana, jednog trenutka, kad budem sasvim ispunila snagom, svetlom i prazninom svoje biće, jednom kada se stvarnost koja predamnom stoji kao koprena i oklop rastoči, i kada predamnom i kroz mene pukne poged na beskraj savršenstva Božjeg. Jednom kada budem jedno sa svim, kad budem laka i prozirna kao svest o beskraju. Jednom kada budem samo Ja.

..............

Malo posle ručka, a malo pre polaska u grad, želim da ostavim samo još poneku reč o ovome što me okružuje ovde.

Juče sam najzad bila sigurna da sam zavolela ovu zemlju, i da će mi biti teško da se oprostim od nje kad budem odlazila. Prolazeći putem od grada, kroz polja pirinča, belog luka, kukuruza, ali najčešće samo neobradjenog niskog rastinja, sa tek ponekim remek delom u vidu drveta u punom cvetu, ili vitkog, belog stabla, sa granama koje kao raspuštena svetla kosa vijore na vetru; palme, visoke ali prijatno pristupačne, uprkos svoje izdvojenosti; nisko, kvrgavo drveće širokih, pljosnatih krošnji; bele krave lepih, mirnih očiju, kao iscrtanih kreonom; male, bele koze sa ponekom crnom ili smedjom šarom, nesvesne bilo čega, čak ni svoje ljupkosti, osim da su deo stada; mreškanje vode, u kanalima, u plitkim trakama reka što vijugaju svojim prevelikim, suvim tokovima; voda u većim barama, cisternama ili pojilima, šta li su već; voda jezera; voda sitne, maglovite kiše, neprimetne i nečujne, kao da se krije u svetlu, a samo je senka krošnji otkriva; voda pljuska, moćnog ali blagog, toplog, što umiruje, napaja, hrani; voda iz česme, povremeno obojena zemljom kroz koju je prošla do nas, kao podsetnik nama, vladarima sveta, da smo i mi iz nje potekli, i da ćemo se u nju i vratiti.

Volim ovu zemlju, i ponela sam deo nje u srcu ostavljajući joj deo mog srca. Ko zna, jednoga dana, možda...
Korisnikov avatar
Postovi: 1212
Pridružio se: 19.12.2010. 17:59
PostPoslato: 17.07.2012. 20:34
A sinoć... Kakvo divno veče, u znaku M, muzike, priče, ispovesti, šale, i opet muzike :) Zaista predivno. Hvala ti

..........

Večeras me je neka seta i polunervoza navela da opet budem grublja prema majci nego što treba, a možda za nijansu preblaga prema M. I tako, pod tim utiskom neke čudne trome razdražljivosti, rešila sam da probam da se opustim i istisnem taj negativni osećaj iz sebe. Pustila sam tihu muziku, kao iz Gospodara prstenova, rešena da otvorim neko Nevilovo predavanje. Ipak, otvorila sam jednu od mojih prica.

Prvi utisak je da je ideja divna, jedinstvena i čarobna, ali da je loše napisana. Počela sam da ispravljam sitne slovne greške, ali sam odustala kad sam shvatila da bi je trebalo sasvim prepraviti. Previše kitnjasta, obimna, komplikovana, pa čak i nepismena. Priča koja je mogla da bude prelepa utonula je u živo blato moje sujete Bez potrebe.

To se odnosilo na prvi, stari deo priče. A novi je došao kao da ga je neko drugi pisao, gotovo potpuno oslobodjen viškova, i gotovo potpuno predat lepoti jezika i slika. Vrlo malo toga bih prepravila, ja, već dokazani, uspešni i vrsni pisac. Da, čitala sam i gledala očima pisca. Ali sam se ipak pitala da li bih tu istu priču još bolje napisala za koju godinu. Setila sam se Slavka i njegove opaske da se verovatno i meni desilo da bih se najradije odrekla nekih svojih ranih radova, kao i Nevil, kao i mnogi drugi. I prvi put sam shvatila koliko sam se promenila od onda. Ali i koliko još treba da se promenim. Ipak, činjenica da sam ovaj put čitala očima pisca govori mi da se nisam prevarila, da nisam počela da sledim lažni, tudji san.

Neverovatno je koliko pomaka mi donosi svaki novi dan. Kao da moja podsvest ispunjava rok koji je moje srce zadalo – da dovede do promene do 13. jer tada moram da budem u Beogradu. Naravno, ima uticaja i to što sam verovatno ušla u pms, i što će pun mesec već sutra, prekosutra. Dvostruko pojačana osećanja, sećanja, želje, tuge, radosti i boli. Kako me nosi ova muzika, iako me umor, seta i nemir usporavaju. Spolja mir, iznutra vetar najavljuje oluju.

Zatvaram oči i odmičem se od toga, i opet, kao i toliko puta do sada, čudo promene se dešava u roku od par sekundi. Kao obasjana, svetlo svesti ulazi u mene, i samo prisustvo donosi nalet energije i radosti od koje mi se otvaraju oči. Od bola i oluje nije ostalo gotovo ništa, ili je ostalo u daljini, kao tudje. Gledam kako se grane drveća povijaju pod vetrom, čujem šum talasa na jezeru, ali to više nije moje, i ne nosi nikakvu snagu. I ova muzika više nije bolno lepa, već samo lepa i setna.

Danas sam rekla M za moj treći rodjendan, za moje budjenje. „A, pa ti si još beba“, rekao je, a ja sam kroz smeh odgovorila „ali napredna beba“ :). I koliko god to bilo smešno, znam da je tako, i da sam u nekim stvarima prevazišla i njega. Ali nebitno je, ni od koga sam bolja, ni šta još treba da postignem, dok god napredujem, i dok se menjam. Svaki dan je prilika za novu košuljicu, ili makar za novu lekciju. I dok god osećam ovu žedj za istinom, dotle ne moram da brinem, samo da nastavim, i da dam sve od sebe. I svaki dan će biti još jedan predivan dan, i svako veče ću biti srećna što sam ga proživela, baš takvog, savršenog.

Nevile, hvala ti
PrethodniSledeća

Povratak na Lična iskustva

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju