Da, ja sada verujem

Objavljeno Autor: 13petak Kategorije: Lični stav Tags: , ,

Još ranije, pisali smo i uglavnom se složili, da naša uverenja, životni stavovi i ostale stvari vezane za naš život, u velikoj meri zavise od naše porodice i okoline u kojoj smo odrastali. Da nam je to pokazalo put naših misli, životnih vrednosti, put kojim ćemo ići, u šta ćemo verovati i neverovati.

Fenomen, vezan za generaciju koja se rodila posle II svetskog rata, a tiče se verovanja, je taj što su odrastali u jednom novom društvu, novom uređenju gde su verovanje i neverovanje u Boga bila izmešana. Generacija rođena od 1955-1985, u stvari je jedna promašena, odnosno jedna generacija koja je lebdela između. Zašto? Pojasniću na svom ličnom primeru, a verujem i primeru mnogih, rođenih u ovom periodu. Otac mi je, kao prvo bio jedan prepošten čovek, vredan, porodičan, član SKJ. Odrastao sam u gradu u kome mi je on utro put, put odrastanja, školovanja i put ka svemu što mi je bilo potrebno da kada odrastem imam jednu jaku i dobru osnovu sa kojom ću lakše izneti i svoj život i život svoje porodice. Dao mi je zadatak da radim na isti način i da svet iza sebe ostavim bolji za život budućim generacijama. Učio me je svemu osim jedne stvari, a to je VERA.

Veći deo godine živeli smo i provodili u gradu, a preko leta odlazili na selo kod babe i dede. Dok smo živeli u gradu mom ocu crkvu niko nije smeo da spomene, nije prolazio ni blizu crkve, a kada odemo na selo tamo je bio sasvim drugi čovek. Kada su baka i deka slavili slavu, lomio je kolač, krstio se, palio sveću, odlazio u crkvu. Kao dečak na taj totalni obrt nisam obraćao pažnju. Mojim odrastanjem, kada je logika proradila u mojoj glavi, počeo sam da sebi postavljam pitanja. Da li ovaj čovek veruje ili ne veruje u Boga? U gradu jedno ponašanje, a na selu drugo? Kasnije počeo sam donekle da razumem. Jednostavno je upao u takvo društveno i političko uređenje u kome je moralo tako biti zbog opstanka inače velike porodice, sa druge strane na selu iz poštovanja prema svojim roditeljima pokazivao je da njegova uverenja se nisu promenila. Međutm takav način života je ostavio ogromne posledice na mene i moju podsvest. Otac mi je uzor, da li ja sada verujem ili ne verujem? Nikad  nisam mogao da se jasno izjasnim jer se u mojoj podsvesti odvijala borba. U iščekivanju kada će se ta borba završiti izgubio sam pola života neopredeljen. Zato mislim da smo mi promašena generacija kada je vera u pitanju, jer smo stalno lebdeli negde između. Taj međuprostor u veri je nešto najgore što je moglo da nam se desi. Ako verujem u Boga ja onda verujem. Ako ne verujem u Boga onda je to isto verovanje – verovanje da Bog ne postoji. Vi i u jednom i u drugom slučaju verujete, što je ispravno. Međutim ako ste negde između, nekad verujete, nekad ne verujete, onda ste kao čovek koji luta po mraku pa udara glavom čas u zid, čas u vrata.

U nekoj dobi svoga života shvatio sam da treba izaći iz mraka i pozabaviti se samim sobom. Počeo sam da tražim odgovore na mnoga pitanja i shvatio da su svi odgovori tu, u meni. DA, JA SADA VERUJEM. Nije bitno da li je to Bog ili Univerzum, kosmička energija ili nešto četvrto, važno je verovati.

Na ulici, pre izvesnog vremena, zaustavio me jedan čovek sa pitanjem, da li verujem u Boga? Na njegovo pitanje odgovorio sam pitanjem. Izvinite da li ga vi poznajete? Zašto me ne upoznate sa njim? Gde je on? Možda tu u nekom grmu?…. Verovanje je intimna stvar, nešto što je u nama samima, u našoj glavi. Nešto što čovek mora sam da spozna, a ne da ga neko saleće na ulici i postavlja intimna i nedolična pitanja.

Ne mislim da su sve ove okolnosti nekakvo opravdanje za tu generaciju, već mislim da smo se nevoljno našli u takvoj situaciji i na takvom geografskom prostoru. Neko je iz ovog vakuuma izašao ranije a neko kasnije, važno je da izlazimo iz mraka i da sada verujemo. Nove generacije se rađaju u društvenom i političkom uređenju gde se crkva visoko kotira, što je dobro jer imaju tu mogućnost da ne lutaju između verovanja i ne verovanja. U osnovnoj školi deca uče veronauku kao izborni predmet gde je vera osnova svega. Sada mladi veruju, nije važno u koga i u šta važno je da veruju. Međutim, ko će decu učiti ostalim ljudskim osećanjima, koji nisu dobri po ljudsku podsvest, kao što su stres, mržnja, bes, ljutnja, depresija, frustracija, panika? Ko će ih naučiti da ova osećanja treba otpustiti jos u detinjstvu? Ko će ih naučiti da pozitivno razmišljaju? Kako da se opuste? Verovanje ima snažan uticaj na ponašanje i sposobnosti. Kroz verovanje stičete sigurnost u svoje sposobnosti i postajete dobri u svim oblastima života. U vama, ko god da ste, bez obzira na vaše mišljenje o tome koliki ste gubitnik, postoji sposobnost i moć da učinite sve što je potrebno da bi ste bili srećni i uspešni. Ta moć će vam biti dostupna čim počnete da verujete, čim se oslobodite samoograničavajućih ideja “Ne mogu”, “Nisam toga vredan”, “Ne zaslužujem to”…

VERUJEM, JER U VERI JE SPAS!

27 Odgovori na Da, ja sada verujem

  1. Joca

    Zasto placete kada imate veru…?

Napišite komentar