Čoveče, ostavi me na miru!
Većina nas kritikuje druge imajući najbolju nameru. Ne pričam o tome kada kritikujemo političare ili sportiste, nego o kritici koju upućujemo sebi bliskim ljudima, supružniku, deci, kolegama… Kada to radimo, najčešće mislimo da smo uputili konstruktivnu, dobronamernu kritiku, ali nisam siguran da je baš uvek tako. Često je naša “dobronamerna” kritika usmerena ka ličnosti, a ne ka delu koje je neka osoba nedovoljno dobro uradila. Kritikujući samu osobu, govoreći joj kako je glupa i nesposobna, možemo da postignemo trajne negativne posledice u njenom ponašanju. Ako se ta kritika dovoljno često ponavlja, podsvest kritikovane osobe će prihvatiti to kao činjenicu i počeće da se ponaša u skladu sa tim, postaće glupa i nesposobna.
Na primer, posmatram roditelje i babe i dede u parku, kako svojoj deci govore loše stvari bez ikakvog očiglednog razloga. Dete se saplete, oni mu odmah kažu da je šeprtlja. Dete čučne u blato, oni odmah kažu da se prlja kao svinja. Dete uzme tuđu igračku, roditelji mu odmah kažu da nije dobar. Dete počne da plače, oni mu kažu da je ružan kad plače i da ga niko neće voleti zbog toga. Zapazite da ne kritikuju to što je dete uradilo, već njega kao ličnost. Šta mislite, kako će to dete da misli o sebi nakon nekoliko godina ovakvog učenja? Misliće da je ružna, prljava svinja koju niko ne voli jer je smotana i nije dobra. Još ako znamo da deca nemaju sposobnost (ili manu) da kritički analiziraju sve što im se kaže i da im se sve izgovoreno direktno urezuje u podsvest, takve loše kritike imaju još veću težinu. Zar to nije strašno?
Nisu samo deca na meti ovakvih loših kritika. Supružnici su u stanju da tokom svađe izgovore mnogo toga lošeg i nepromišljenog jedno drugom. Uopšte svađa predstavlja način da ponizite, omalovažite protivnika i tada ne birate verbalna sredstva. Kritika protivnikove ličnosti je najefikasniji metod da nekoga ostavite sa gorkim ukusom u ustima time što diskreditujete sve ono što ta osoba predstavlja. Takođe, mnogi šefovi ne biraju reči da se kritički osvrnu na rad svojih podređenih, a taj osvrt često nije usmeren na delo, već na ličnost radnika.
Jedan od možda najgorih vidova kritike je samokritika. Teško da iko drugi može da vas uvredi i ponizi koliko možete sami sebe. Setite se šta ste sve u stanju da kažete sebi kada ste ljuti i besni. E pa, kada uhvatite sebe u takvoj situaciji, PRESTANITE TO DA RADITE odmah! Smirite se, budite staloženi i racionalni. Ako vam nešto nije pošlo za rukom da uradite, to nije zbog toga što ste “ovakvi ili onakvi”. Sigurno postoji drugi razlog, a ako pokušate ponovo, uspećete.
Bez obzira što mi možda mislimo da smo nekome uputili konstruktivnu kritiku, ako se kritikovana osoba oseća loše nakon toga, onda nismo ispunili nameru. Konstruktivna kritika je usmerena ka tome da uputimo nekoga da sledeći put uradi bolje, da pokuša na drugi način, a ne da mu stavimo do znanja kako je glup, spor ili nesposoban.
Zato bih hteo da svima skrenem pažnju da razmisle kakve kritike upućuju sebi i drugima. Najbolje je da sebe potpuno oslobodite potrebe da kritikujete. Ne pravite se pametni. Pustite nekog drugog da uradi posao drugačije nego što biste ga vi uradili. Sagledajte celu sliku. Možda je neko uradio posao drugačije jer je imao razloge za to. Stavite se u njegovu poziciju, gledajte situaciju njegovim očima. Sigurno ćete uočiti mnoge druge aspekte situacije i videćete da ne treba da kritikujete.
Ako ste u poziciji roditelja neodraslog deteta ili pretpostavljenog na poslu, onda je vaša prirodna uloga da usmeravate nekoga. To ćete mnogo bolje postići davanjem predloga, saveta, pozitivnih stavova, a ne kritikama, ispiranjem mozga ili vređanjem. Još jednom da ponovim da će stalno kritikovanje da postigne veoma loše posledice po ličnost osobe. Ona postaje nesigurna u sebe, nespremna da ispuni svoje potencijale jer smatra da nije dovoljno dobra. A nije dovoljno dobra samo zato što joj je neki glupak to rekao! Ako u analizu budućeg života uključimo i zakon privlačenja, onda zamislite šta će često kritikovana osoba da privlači u svoj život.
Sada ponovo čitam tekst i vidim da sam bio potpuno negativan. Pisao sam o lošim stvarima, a ne volim to da radim. Međutim, nisam našao drugačiji način da pišem o negativnoj pojavi koju primećujem u društvu, a naravno, i kod sebe ponekad. Zato, na kraju, nasmejte se, budite pozitivni i veseli, uputite danas pohvalu nekome, učinite da se oseća dobro i vredno. Uputite pohvalu i sebi, kažite kako volite sebe i kako volite ovaj savršeni život koji vam uvek donese ono što vam treba. Budite srećni!
Svaki dan je prilika da naucimo nesto novo, da radimo na sebi i da se menjamo na...
ODLICAN TEKST I BAS U PRAVO VREME. PROLAZECI KROZ FAZE RAZVOJA POSTALA SAM SVESNA DA NAM JE LAKSE DRUGE KRITIKOVATI, UMESTO DA SE SUOCIMO SA SAMIM SOBOM I TU POCNEMO SA PROMENAMA. VOLIM VAS SVE POZDRAV
Nepotrebno opsirno i povrsno.
Rado posecujem ovaj sajt,napunim se nekom pozitivnom energijiom:) I naravno verujem u TAJNU!!! Procitala sam sve tekstove i svidja mi se nacin na koji pisete…Vec dugo tragam za nekim odgovorima koje sam uspela da dobijem ovde…Hvala vam na tome:) puno pozdrava za sve
Ja sam se jedno vrem abs dosta bavio kritikom,ali ne kritikom ljudi oko mene vec celokupnog drustva uopste.Veoma sa se zalagao za kriticku teoriju drustva i ponajvise pratio Erih Froma u svemu.Naime,ja sam samo kritikovao politiku,ekonomiju,umetnost…Dosta sam u sve to unosio filozofiju i psihologiju.
E sad,naravno bilo je i trenutaka(vise nego sto treba) kada cesto kritikujem druge osobe..Jednostavno sam u trenutku kada urade neku prostu primitivnu stvar iznenadjen i moram da prokomentarisem.Ali,stvarno se trudim bas ovih dana da kritiku ostavim po strani.Jer kako mislis drugima tako ce ti se i vratiti.
Ali,to je jedna od najtezih stvari koja se mozra izbaciti iz ponasanja osobe.Isto to rekla je Lujza Hej…Potrebno je naravno malo vremena otarasiti se svega toga.Kriticku prirodu ponasanja niste,nismo stekli preko noci,pa je zato preko noci necemo ni izgubiti.
Druze nemoj da se obazires na komentare kao sto je dao ”neki aca” tekst je ok
Dok jos nije postojao ovaj blog imala sam isto misljenje o kritikama “iz najbolje namere” koje nas sputavaju dalje u zivotu. Sa svojih 7-8 koliko sam tad imala, nije mi skoro nista falilo ali pametnjakovici su se uvek nalazili da me “poducavaju o zivotu i novcu”. Secam se nekih od recenica koje su me uvek nervirale “Spusti se na zemlju, vidis kako tesko ljudi zive u nasoj zemlji, moras nauciti da budes skromnija” , “Nije dobro da ti kupuju sve sto pozelis jer ce te razmaziti i posle kad ne bude para…sta ces onda!” Ne secam se sta sam im odgovarala na to, ali znam da nikad nisam verovala u te negativne tvrdnje.Vremenom sam shvatila, ti ljudi su lecili svoje frustracije na meni.Iduci od vremena nasih baka i deka prozivljeni su ratovi,inflacija,raspad zemlje i jako losi uslovi za zivot i narod je skrhan u nadi da ce biti bolje i onda svojoj deci i unucima pokusavaju od rodjenja da objasnjavaju da nema puno cemu da se nadaju da bi lakse podneli ako ponovo dodje do gore pomenutog. Najgore mi je kad cujem roditelje koji deci govore kako ce biti jos gore, kako nas jadne ne ceka bas svetla buducnost.
Moram da napomenem i one krajnje nepromisljene recenice koje se izgovaraju kako bi se detetu stvorio osecaj krivice sto ne jede svu hranu npr.: “Kako to ostavljas hranu u tanjiru, eee nisi ti bio gladan!” . Za to nikad nisam imala razumevanja, uvek sam odgovarala da je odlicno sto nikad nisam bila gladna i ne bih volela da budem i srecna sam kad bacam jer to znaci da imamo i viska
Zaboravili ste da pomenete i onu jevrejsku kletvu “Da bog da imao pa nemao!”
kojom mozete da zaplasite previse samouverene , ili “Ko visoko leti nisko pada” ili onu “izbirac naidje na otirac” za one koji hoce vise. salim se naravno, ali ko od nas ih nije nekad izgovorio, eto iako ne zelimo usadilo nam se u podsvest.
Mislim da je tema odlicna i vrlo poucna, ja se trudim da je prenesem svim mladim roditeljima i dgugima koje znam, ne suzdrzavam se da diskretno uskocim kad god vidim da neko kritikuje i grdi
A ono… “Ti ovde bacaš hranu, a deca u Etiopiji gladuju”
Svaki put kada kritikujes ili sudis,zracis nesto sto ce se i tebi vratiti.Kriticki nastrojeni ljudi najcesce budu kritikovani jer je takav njihov mentalni sklop.Najgore sto mozemo da ucinimo sebi i sto nas najvise osakacuje je da sami sebe kritikujemo.Neophodno je prestati sa kriticizmom.Kada to jednom savladamo otkricemo da smo prestali da kritikujemo druge jer su oni odraz nas samih i ono sto nam kod drugih smeta.Kada istinski prihvatimo i volimo ono sto jesmo,nemamo razloga da se zalimo.Tada ne mozemo da povredimo ni sebe ni druge.
DAJEM REC DA NIKADA VISE NI ZBOG CEGA NECU SEBE KRITIKOVATI.
Pa dobro sad ne treba ici u krajnost pa bas ni za sta ne kritikovati. Da bismo ispravili nedostatke i usavrsavali se moramo biti malo samokriticni, treba biti realan sa dozom optimizma. Dopada mi se ovo da su drugi odraz nas samih kad ih kritikujemo sto je napisao 13petak . Znate da ce najpre ljudi skloni preteranom gojenju na vama primetiti ako ste nabacili koji kilogram
nedavno mi je ovaj blog preporucen, pa sada pokusavam da iscitam tekstove…
zasada mi se nacin obradjivanja teme svidja!
zlonamerne kritike se stvarno treba kloniti – ona ne pomaze nikome, i da , mlade roditelje treba obrazovati, i ovakvim alternativnim znanjima!
analiticki razmisljati i kritikovati se mora! ako razumno i detaljno ne razmotirimo situaciju, recimo u nasem drustvu, i ne razmislimo o mogucim drugacijim resenjima za mnoge nase probleme i situacije… nikada do promene nece doci… dakle, uociti problem, kritikovati sadasnji nacin resavanja – ili izbegavanja resavanja – je potrebno… ono sto je nepotrebno jeste ulagati emotivnu energiju u tu kritiku…. ono sto treba uraditi jeste smisliti bolje resenje i uloziti mnogo energije u njegovo sprovodjenje….
oduzih, al` se osetih pozvana da se prikljucim !
Umesto komentara ispricacu vam pricu…
Drevna kineska priča iz vremena Lao Ce-a
***********************************************************************
U jednom selu živeo je siromašan starac koji je imao prekrasnog belog konja na kome su mu zavideli čak i bogataši. Bogataši su bili spremni da daju neverovatne sume za tog konja, ali je starac uvek odgovarao: „Taj konj – nije samo konj za mene, on je – kao čovek, a kako je moguće prodati čoveka, prodati druga?“ Iako je bio vrlo siromašan, starac nije hteo da proda konja.
Jednog jutra konja više nije bilo u konjušnici! Celo selo se skupilo i ljudi su mu govorili: „Kako si ti glup! Znali smo da će tog konja pre ili kasnije neko ukrasti. Trebalo je da ga prodaš. Kakva nesreća!“
Starac je na to rekao: „Nemojte tako da govorite, prosto recite – konja više nema u konjušnici. To je činjenica – sve ostalo je suđenje. Ja ne znam da li je to sreća ili nije, zato što je sve to samo epizoda. Ko zna šta će se dalje desiti?“
Ljudi su mu se smejali. Znali su da je on pomalo čudan. Ali kad je prošlo 15 dana, konj se vratio. Nije, dakle, bio ukraden, nego je sam pobegao. I ne samo da se on vratio, već se sa sobom doveo i družinu divljih konja. Ljudi su se ponovo skupili i priznali su pred starcem: „Deda, bio si u pravu. To nije bila nesreća, već naprotiv – sreća.“ Starac je rekao: „Vi opet idete isuviše daleko. Prosto recite – konj se vratio…ko zna da li je to sreća ili nije. To je tek epizoda. Tek što ste pročitali jedan pasus u uvodu, a već sudite o celoj knjizi.“
U tom trenutku ljudi ništa nisu rekli, ali su mislili da starac nije u pravu. Kako nije sreća kad je sa prvim konjem došlo i 12 prekrasnih novih konja?! Deda je imao sina jedinca, koji je krenuo da dresira divlje konje. Posle nedelju dana, on je pao sa konja i slomio nogu. Ljudi su se ponovo skupili i krenuli da sude: „Stvarno si bio u pravu, to je bila nesreća. Tvoj sin jedinac ne može da hoda, a ti si tako star, i on ti je bio jedina potpora. Sada si još bedniji nego pre.“
Stari je rekao:“Vi izgleda živite od suđenja. Ne idite tako daleko. Prosto kažite da je moj sin slomio nogu. Niko ne zna da li je to sreća ili nesreća. Život se sastoji od događaja, i nije vam dato da odmah sagledate sve.“
Desilo se tako da je nakon par nedelja zemlja zaratila i svi mladići iz sela su otišli u rat. Ostao je samo starčev sin, pošto je on bio hrom. Celo selo je plakalo zato što je zemlja izgubila rat, i slutilo se da se većina mladića neće vratiti. Seljani su došli kod starca i rekli: „Bio si upravu, stari, to je ipak bila sreća. Tvoj sin je hrom, ali je bar sa tobom, naši sinovi su zauvek otišli.“
Starac na to reče: „Vi samo sudite i sudite. Niko ne zna šta će dalje biti! Samo recite da su vaše sinove pozvali u rat, a mojega nisu. Samo Bog zna da li je to sreća ili nesreća.“
Ne sudite jer se tako nikada nećete približiti Bogu. Obraćajući pažnju na trenutne dogadjaje, male stvari će vam odvlačiti pažnju ka donošenju sudova i zaključaka. Kad god načinite sud, vaš rast se zaustavlja. Suđenje je ukočeno stanje uma. I um uvek želi da sudi, pošto biti u procesu je uvek riskantno i neudobno. U aktivnosti se putovanje nikada ne završava. Jedan put se završava, a drugi otvara. Vi dostižete vrh, no pojavljuje se drigi – još viši. Bog – to je beskonačno putovanje. Samo mudri ljudi, ne pitajući se o cilju, bivaju zadovoljni samim putovanjem, samo oni mogu osećati sadašnji trenutak i rasti u njemu, samo su oni u stanju da razumeju božanske poruke.
Sjajna priča! Hvala
Molim, molim, rado sam je podelila sa vama ..
Pozdrav svima
Tekst je odlican i u nasem drusvu je neophodno imati ljude kao sto ste Vi!!! Svi mi imamo posljedice kritike iz djetinstva sto u skoli sto kod kuce. Mnogo vam hvala na ovom tekstu i obrazovanju onih koji jos nisu ni svjesni da to rade…a ima nas mnogo koji znamo i ipak jos se borimo sa tom negativnom navikom…
Hvala!