Još ranije, pisali smo i uglavnom se složili, da naša uverenja, životni stavovi i ostale stvari vezane za naš život, u velikoj meri zavise od naše porodice i okoline u kojoj smo odrastali. Da nam je to pokazalo put naših misli, životnih vrednosti, put kojim ćemo ići, u šta ćemo verovati i neverovati.

Fenomen, vezan za generaciju koja se rodila posle II svetskog rata, a tiče se verovanja, je taj što su odrastali u jednom novom društvu, novom uređenju gde su verovanje i neverovanje u Boga bila izmešana. Generacija rođena od 1955-1985, u stvari je jedna promašena, odnosno jedna generacija koja je lebdela između. Zašto? Pojasniću na svom ličnom primeru, a verujem i primeru mnogih, rođenih u ovom periodu. Otac mi je, kao prvo bio jedan prepošten čovek, vredan, porodičan, član SKJ. Odrastao sam u gradu u kome mi je on utro put, put odrastanja, školovanja i put ka svemu što mi je bilo potrebno da kada odrastem imam jednu jaku i dobru osnovu sa kojom ću lakše izneti i svoj život i život svoje porodice. Dao mi je zadatak da radim na isti način i da svet iza sebe ostavim bolji za život budućim generacijama. Učio me je svemu osim jedne stvari, a to je VERA.

Veći deo godine živeli smo i provodili u gradu, a preko leta odlazili na selo kod babe i dede. Dok smo živeli u gradu mom ocu crkvu niko nije smeo da spomene, nije prolazio ni blizu crkve, a kada odemo na selo tamo je bio sasvim drugi čovek. Kada su baka i deka slavili slavu, lomio je kolač, krstio se, palio sveću, odlazio u crkvu. Read the rest of this entry »

Uz neznatne razlike, život je isti kao tetris. Svakog dana mi slažemo kockice. Kockice predstavljaju događaje koji nam se dešavaju, a mi se trudimo se da ih što bolje uklopimo u svoj dosadašnji život. Kada nam se potrefi niz figura koji popunjava ceo vodoravni red, taj red nestaje sa ekrana, a to predstavlja one usputne, svakodnevne uspehe koji nas vode dalje. To su stvari zbog kojih još uvek živimo, radimo, smejemo se. To su stvari koje sprečavaju da prerano nastane game over. Ipak, život nam daje mnogo više šanse da se izvučemo i game over se neće desiti baš tako lako.

Često se dešava da nam kockice baš i nisu naklonjene. Dođe neka nezgodna figura koja nam nikako ne odgovara, ali mi moramo da joj nađemo prikladno mesto. Moramo da je uklopimo kako god znamo i trudimo se da pripremimo teren za neku sledeću figuru koja će ispraviti situaciju. A ako smo dovoljno vični, moćićemo da neku od sledećih figura uvučemo u rupu koja je nastala nakon prethodne nezgodne kockice. Onda postižemo efekat kao da nikada nije ni stigla ta neodgovarajuća figura jer smo mi potpuno ispravili stanje.

A nekada se dešava da se figure stalno lepo slažu, ali nikako da popune red. Kao da jedan kvaratić uvek ostaje prazan. Mi popunjavamo ostale kvadratiće u redu i čekamo onu najdužu figuru da reši stvar. A kad ona dođe… ooo, kako je samo lep taj osećaj kad odjednom nestanu četiri reda. Read the rest of this entry »

Voleo bih da toplo pozdravite i podržite prvi tekst trećeg autora na blogu tajna.rs. 13Petak je nesebično uložio sebe u ovaj članak i mislim da je doneo prijatno osveženje na sajt. Iako, na prvi pogled, Tajna i zakon privlačenja sa ovim tekstom nisu u uskoj vezi, ako pažljivo pročitate, pronaćićete brojne povezanosti. 13Petak, hvala na ovom tekstu… Tajna

“Nekoga volimo kada su nam njegove ili njezine potrebe podjednako važne kao i naše vlastite” – Gordon Livingston

Većina nas ulazi u brak u periodu zaljubljenosti. Naletimo na nekoga čiji nas fizički izgled i ličnost privuče i tako prodrma i pokrene naša ljubavna zvona. Bacamo se na upoznavanje te osobe. Krećemo sa izlascima po kafićima i restoranima mada nas uopšte ne interesuje ni piće ni hrana, mi u stvari tragamo za ljubavlju. Da li su ovi leptirići u stomaku ono pravo? Leptirići nekad nestanu i posle prvog sastanka i ne želimo sa njime više ni na kokice da izađemo. Međutim u drugim prilikama treperenje je sve jače i jače. Posle nekog perioda osetimo sve veći intezitet i hvatamo sebe kako priznajemo: “Mislim da sam se zaljubio” Ukoliko su osećanja obostrana počinjemo razgovarati o braku. Zajedno maštamo o bračnoj sreći, čežnja da budemo zajedno konstantno je prisutna, kada smo zajedno kao da smo u raju. Kada ste zaljubljeni ne primećujete nikakve mane kod vašeg partnera. Roditelji, prijatelji, svi vide da vaš partner i nije za vas, jedino vi to ne vidite. Ona je za vas savršena osoba i nije vas briga šta drugi misle. Dvoje zaljubljenih razmišljaju o odnosima u braku: “Mi se volimo”, “Biće nam prekrasno”, “Drugi se svađaju mi nikad nećemo”, “Uvek ćemo otvoreno razgovarati i biti spremni na ustupke”.

Nažalost nije baš tako. Ovo stanje zaljubljenosti ne traje večno i to je činjenica. Zaljubljenost traje nekoliko meseci pa ponekad i par godina. U tom periodu živimo u oblacima a nakon toga padamo na tlo, ulazimo u realnost. Budimo se i uviđamo nedostatke te osobe. “Njeno ponašanje počinje da mi smeta”, “Ide mi na živce”, “Nekad me povredi kad se razbesni, a nekad je i gruba”,”stalno se raspravljamo da li daska na WC šolji treba biti spuštena ili podignuta”, “ah te kapljice na dasci”, “opet si ostavio prljave čarape ispod kreveta”, “Sudopera je uvek puna”. Ponekad nađete kuvar na stolu i poruku “RUČAK TI JE NA 138 STRANICI”. Onda se pitate šta je sad ovo? Gde je ta zaljubljenost nestala? I tada shvatite da je to bila samo obmana, iluzija, prevara koja vas je naterala da stavite potpis na venčani list. Pa pošto ste prevareni imate pravo i da se ljutite. Da smo bili mudriji shvatili bi smo da zaljubljenost neće večno trajati. Zamislite da je ceo svet u tom stanju zaljubljenosti, pa sve bi propalo. Vlasnik velike firme se zaljubi u neku mladu devojku i firma propadne zato što jednostavno stalno misli o njoj. Student treba da izađe na ispit, ma koga briga kad ima još ispitnih rokova. Srednjoškolac treba da odgovara Istoriju, ma koga briga za nekakav rat iz 1758 godine, ona mu je non stop u glavi. Čovekovo razmišljanje u stanju zaljubljenosti nije neiskreno već nerealno, zato što ta euforija zaljubljenosti daje takav privid. Zato pamet u glavu i znajte da taj period prolazi, razlike počinju da isplivavaju na površinu, kao što su posebne želje, osećanja, razmišljanja i ponašanja. Read the rest of this entry »

Da se odmah razumemo… ja ne podržavam upotrebu alkohola ni opojnih droga. Ali sada želim da pišem o jednom pozitivnom aspektu koji oni izazivaju, a što bi bilo izuzetno dobro da možemo da postignemo potpuno trezni. Isto želim da kažem na početku teksta da ovo pišem kao potpuni laik, bez ikakvog uvida u stručnu literaturu. Nisam čak ni malo istraživao na internetu, a u ovom tekstu ću da pišem samo o svojim ličnim zapažanjima.

Bio sam na svadbi ovog vikenda. Odlično sam se proveo, bilo je stvarno opušteno i veselo. Popio sam taman toliko alkohola da budem potpuno opušten i slobodan. Naravno, daleko sam bio od one faze da se teturam i ne kontrolišem svoje postupke. Zato je i bilo super. A sada baš želim da pišem o tome kako nam takve opojne supstance pružaju emocije kao što su sigurnost, opuštenost, bezbrižnost. Da li je to lažno stanje ili smo to “pravi mi” bez nametnutih strahova i ograničenja?

Zar nije mnogo lepo kada ste potpuno opušteni i oslobođeni strahova tipa “šta će okolina da komentariše” ili “šta da kažem kada priđem tom i tom”? Manje količine alkohola postižu baš takav efekat. Tada me više nije briga što ne igram baš savršeno ili što mi se košulja malo izvukla iz pantalona. Tada nisam stegnut i ukrućen, već naprotiv, potpuno opušten i usredsređen na uživanje u muzici, igri, razgovoru. Tada nije nikakav problem prići nekoj važnoj osobi ili devojci. Nema strahova od toga šta ću reći, da li ću se izblamirati. Reči izlaze same, spontano. Tada sam duhovit i zanimljiv. Naravno, ovo sve se odnosi samo na situaciju kada se ne pretera sa pićem.

Da neko ne bi pomislio da ja propagiram alkohol, moram da kažem da mi je ideja da u ovom članku istaknem kako smatram da isto ovakvo stanje sigurno možemo da postignemo i bez psihoaktivnih supstanci. Read the rest of this entry »

Do sada sam pisao o tome kako postoje brojne metode koje će nas dovesti do željenog cilja: afirmacije, meditacija, sabliminalne poruke, hipnoza, ali najdelotvorniji i najjednostavniji način je vizuelizacija. Vizuelizacija je zamišljanje cilja kao da je već ostveren, odnosno zamišljanje situacija i oživljavanje emocija koje će se dogoditi kada cilj bude ostvaren. Razne škole predlažu razne načine vizuelizacije, ali se sve svodi na to da mentalno vidimo ostvaren cilj. Međutim, to nije uvek lako. Nekada imamo crno na sopstvenom mentalnom ekranu, ne pojavljuju se slike ni emocije. Nekada nam razne druge misli ometaju naš mentalni film koji pokušavamo da odgledamo. Zato danas pišem o jednom modernom načinu da poboljšamo vizuelizaciju.

Kao mlađi sam imao izraženu sposobnost da vizuelizujem. Stalno sam maštao, naročito pre nego što bih zaspao, ali i ujutru nakon buđenja, u toku dosadnih predavanja kada mi misli odlutaju, u prevozu i ko zna kada sve još. Mogao sam veoma živo da prikazujem slike na svom mentalnom ekranu, toliko živo da sam nekada teško razlikovao vizuelizovani događaj od stvarnog. Međutim, tokom godina to se promenilo. Sve mi je teže da stvaram mentalne slike, pogotovo one koje se nisu dogodile, nego sam treba da ih kreiram. Često mi je sve crno pred “očima”, a stalno me ometaju misli o tekućim stvarnim događajima. Ipak, kada je neka želja jaka i kada je neki cilj stvarno čvrsto zacrtan, uspevam da održim pažnju na toj svojoj mentalnoj kreaciji zvanoj mentalni film. Stoga sam shvatio da je neophodno da pojačam želju, ali isto tako i da sebi omogućim da prvobitno stvarno vidim slike svog ostvarenog cilja.

Read the rest of this entry »

Juče sam bio učesnik jednog sastanka u našoj poznatoj, velikoj, modernoj kompaniji. Sastanak je bio na prilično visokom nivou. Zato sam se sredio, obukao odelo i stavio kravatu. Delovao sam veoma važno sam sebi. Takođe, kada sam video sve one mlade, uspešne ljude koji jako predano rade svoj posao, bilo mi je veoma prijatno. Svi su bili nasmejani i veseli, ali ozbiljni u realizaciji posla i dogovora. Svi su pametni, elokventni, ambiciozni. Siguran sam da se razumeju u svoj posao i da mogu još dalje da doguraju.

Sastanak je počeo popodne, uz nekoliko odlaganja, sa dva sata zakašnjenja, a završio oko osam sati uveče. Međutim niko se nije uzbuđivao što radi tako kasno. Čak su naglašavali da još imaju da odrade deo posla nakon sastanka. Iznerviran zbog nepoštovanja mog vremena, počeo sam da potvrđujem stav koji imam već nekoliko meseci unazad. Svi su oni moderni robovi. Rade za gazdu do krajnjih granica. Iscrpljuju se. Izgaraju na poslu.

Znam, imaju velike plate. Ali zapitajte se da li je sve to tako divno kao što je meni izgledalo na prvi pogled. Da li ti ljudi uopšte imaju privatni život? Da li uspeju da se ikada vide sa prijateljima ili da prošetaju tokom radnog dana negde dok je još sunce? Pretpostavljam da im je vikendom više stalo da se odmore i odspavaju nego da izađu. Verovatno ima i onih koji izađu subotom, razvale se od alkohola, a onda se celu nedelju trezne i uveče spremaju za posao u ponedeljak.

Kako neko ko radi do osam uveče svakog dana uopšte može da ima decu? U stvari, kako može da im se posveti? Ja mislim da ne može nikako. Vikend nije dovoljan da bi dete shvatilo da ima oca, ili i oca i majku. Detetu treba mnogo više pažnje i zajedničkih trenutaka. Da li takvi prezaposleni ljudi imaju vremena za ljubav? Da li imaju snage za seks? Imam utisak da su oni “uspešni” samo u poslu, a zaostaju u ostalim aspektima svog života. Da li je to onda uopšte uspeh? Read the rest of this entry »

Zadirući sve više u duhovne principe i proučavajući sve više suštinu nekih religija, postavio sam sebi pitanje da li je uopšte ispravno želeti novac. Svi znate već da se moje želje prvenstveno odnose na materijalne stvari, odnosno da želim novac, bogatsvo, kuću sa bazenom i naravno da sa svojom porodicom i prijateljima uživam u tom blagostanju i da budem srećan. Ali ono što sam čitao, a čak i komentari nekih čitalaca ovog bloga (prepoznaće se sami ) sugerišu da je loše želeti novac. Zato bih ovim tekstom želeo da kažem svoje viđenje te teme.

Siguran sam da je potpuno ispravno želeti novac i to prvenstveno iz dva razloga:

• bez novca ne možemo da u potpunosti iskoristimo svoje potencijale
• drugim ljudima (siromašnim) najbolje možemo da pomognemo ako se obogatimo.

Neću da kažem da baš niko bez novca ne može da ostvari svoje pune potencijale. Na primer, Isus je bez novca postigao da bude učitelj i vođa mnogih, čak i 2000 godina kasnije. Ali uzmimo primere iz sadašnjosti. Ako neko želi da svira klavir i da doprinese da drugi uživaju u odličnoj muzici, taj neko mora da ima novca da kupi klavir. Ako neki klinac ima potencijala da postane vrhunski teniser, njegovi roditelji moraju da imaju mnogo novca da finansiraju sva njegova putovanja na turnire, dobre trenere, kvalitetnu opremu, vrhunsku zdravstvenu zaštitu… Bez toga je jako teško da neko postane vrhunski igrač. Ajde da ostavimo sport, on možda nije toliko važan. Uzmimo studiranje. Najbolje škole se najviše plaćaju. Ako neko želi da iskoristi svoje potencijale i postane naučnik koji će da doprinese razvoju sveta u kome živimo, mora da uloži dosta novca u svoje znanje. Svako naučno istraživanje zahteva novac. Svako putovanje, novo iskustvo zahteva ulaganje novca. Pa i banalne stvari, kao što je kupovina knjiga, zahteva da imamo više nego što nam je neophodno. Read the rest of this entry »

Pisao sam o tome da sam bio na putu. Otišao, video šta je trebalo, odmorio se i vratio se. To putovanje se završilo. Ali moje duhovno putovanje, moj put ka znanju se verovatno nikada neće završiti. Pogotovo sada tako razmišljam jer mi se čini da sam zalutao u neku duboku pećinu iz koje ću teško da se izvučem. A sve se to desilo zbog knjige koju sam čitao, “Moć sadašnjeg trenutka” Ekarta Tola (Eckhart Tolle). Iz preporuka koje sam čuo za knjigu, razumeo sam da je glavna tema zakon privlačenja i njegova specifična primena, ali se ispostavilo da to uopšte nije tema knjige. Glavna ideja je kako da postignemo unutrašnju sreću i zadovoljstvo usredsređujući se na sadašnji trenutak. A sadašnji trenutak jedino može da se “uhvati” ako prestanemo da razmišljamo o prošlosti i budućnosti, odnosno ako potpuno prestanemo da razmišljamo i počnemo da osećamo sebe, svoju energiju i svoje Biće. Knjiga duboko zalazi u spiritualne principe objašnjavajući Boga, Izvor, Biće, objašnjavajući suštinu svih religija. Ta oblast mi se i dalje čini nekako stranom i dalekom, tako da bih je za sada ostavio po strani. U ovom tekstu bih pokušao da nađem neku paralelu između Sadašnjeg trenutka i zakona privlačenja.

Zar nije krajnja svrha života da budemo potpuno srećni? Ta potpuna, bezuslovna sreća ne može da dođe spolja, nekim spoljnjim događajem, na primer uspehom ili bogatstvom. Takvi događaji sami po sebi ne mogu doneti sreću ako mi iznutra to ne osećamo. Poznati su brojni primeri bogatih, a duboko nesrećnih ljudi. Pomislite na silna samoubistva bogatih i poznatih ličnosti koji više nisu mogli da trpe svoju nesreću. Novac njima nije doneo to što su od njega očekivali. Sa te strane gledano, knjiga o sadašnjem trenutku je suštinski u pravu. Cilj je postanemo srećni bez obzira na spoljašnje okolnosti koje nas okružuju. I to je osnovno, to je elementarno.

Gledajući na taj način, moj cilj da postanem uspešan i bogat deluje prilično glupo. Čak i da ga postignem, pitanje je da li bih postigao suštinski cilj, odnosno da li bih bio srećan. Međutim, živeći u ovom materijalistički nastrojenom svetu, svestan sam da nikako ne bih mogao da budem srećan ako, na primer, svom detetu ne mogu da obezbedim neke osnovne, ali i neke luksuznije stvari. Zar bih mogao da budem srećan ako nemam novca da dete pošaljem sa društvom na more ili ako ne mogu svojoj porodici da obezbedim komotan životni prostor? Zato ja i dalje ostajem pri svojim materijalističkim ciljevima.

Moć sadašnjeg trenutka objašnjava jednu veliku istinu koja mi je otvorila oči. Read the rest of this entry »

Čitajući razne domaće i strane blogove, video sam da skoro ni jedan autor ne krije svoj identitet, čak ga i potencira. A zašto je moj identitet tajna? Zašto sam anoniman? Zašto ne kažem jasno i glasno ko sam? Da li se plašim nečega ili samo tako želim? Ovo su sve pitanja i dileme koje postavljam sebi još pre nego što je ovaj blog počeo da radi. A sada bih želeo da napišem svoja razmišljanja na tu temu. Ovaj članak nije usko povezan sa zakonom privlačenja i ostalim temamam o kojima pišem na tajna.rs, ali moram da odgovorim svima koji su mi slali mailove.

Od kada sam počeo da proučavam i praktikujem zakon privlačenja, to čuvam za sebe. Nikome u svojoj okolini nisam rekao ništa o tome. Čak ni svojoj ženi! Naravno da sve vreme razmišljam da li je to ispravno ili ne. A zašto nisam rekao nikome? Pretpostavljam da je to zato što ne želim da trošim energiju objašnjavajući nešto ljudima koji su apriori protivnici i za koje znam da bi me verovatno ismevali zbog toga. Znam da bi se moja supruga sigurno tako ponašala kada bi prvi put čula informaciju o Tajni. Nakog nekog vremena bi sve “leglo” na svoje mesto, ali ja još uvek nisam spreman da preduzmem taj prvi korak. Nije mi to još uvek neophodno. Siguran sam da se mnogi sada pitaju zašto sam onda uopšte sa njom ako ne mogu da joj kažem sve? Naravno da ima mnogo drugih stvari koje mi odgovaraju kod nje. Čak mi se i sviđa ta njena osobina da ne pruža bezrezevnu podršku za svaku moju glupost koju iznesem kao ideju. Read the rest of this entry »

Mnogo volim kada zakon privlačenja pokaže tako jasne rezultate kao danas. Bio sam u parku sa svojim dvogodišnjim sinom i dok se on igrao, ja sam razmišljao o prirodnom toku. Deca su se igrala na nekoj uzanoj platformi, a meni se TAJNA još jedom dokazala, odnosno privukao sam primer onoga o čemu sam u tom trenutku razmišljao. Naime, deca su napravila veliku gužvu na tom malom prostoru. Svi su išli za nekim svojim ciljem. Moj sin, pošto je tu bio najmanji i najsporiji ih je sve zadržavao. Ali on uopšte nije obraćao pažnju na to što su oko njega veća deca, što mogu da ga gurnu ili udare. On se ponašao kao da je sam, išao je svojim putem bez obzira što nije mogao da prođe kroz gužvu. Za trenutak sam hteo da priđem i sklonim ga. Međutim, tada sam primetio kako se iz tog haosa, iz te gužve, sve raščišćava onako kako je najbolje za sve. Jedno dete ga je preskočilo, drugo se pomerilo, treće ga je sačekalo da prođe i na kraju su svi otišli svojim tokom. Niko se tu nije uzbuđivao, nervirao ili ljutio. Jednostavno su svi prihvatili situaciju kakva jeste, sačekali da se ona razreši, a onda nastavili svako ka svom cilju.

Shvatio sam da deca žive svoj život u skladu sa prirodnim tokom. Mnogo učim od svog sina. Pogotovo kada je u parku sa drugom decom i kada mogu da vidim kako se igraju i kakav međusobni odnos imaju. Poučno je posmatrati i odnos drugih roditelja prema svojoj deci. Neverovatno je koliko ih neki roditelji sputavaju, uče ih da se plaše svega, po sto puta im pričaju “polako”, “pašćeš”, “pazi”, “smotan si”, “ne možeš tu”… A ako uzmu tuđu igračku: “vrati”, “to nije tvoje”, “ne smeš to da diraš”. Treba da shvatimo da deca žive u izobilju. Uzimaju sve što im se sviđa u tom trenutku, zar je bitno čije je. Čak i ako se neko dete pobuni jer mu je uzeta igračka, ako roditelji ne naprave dramu oko toga, dete će vrlo brzo da se okrene drugoj zanimaciji. Deca su stvarno veliki učitelji dok ih ne pokvarimo. Read the rest of this entry »