Biti sve što želim III

Objavljeno Autor: Zoran Kategorije: Tajna Tags: , , , , , , ,

Biti sve što želim – prvi deo
Biti sve što želim – drugi deo

Znate i sami za situaciju kada imate neki cilj ispred sebe, i želite to da ostvarite, a onda prepoznate neizvesnost sa druge strane, pa niste sigurni šta vas sve čeka i kako doći do tamo. I onda tu nesigurnost možda osetite u sebi i onda je onako “i krenuo bih i ne bih”, i kreni i stani i želim da krenem i ne želim. Ili bar deklarativno želim, ali u akcijama sam u tom stanju kreni/stani.

Ono što je često slučaj jeste da to što nemamo dovoljno informacija o tom cilju i kako doći do njega čini i nas nesigurnim i onda čekamo da imamo sve informacije da bismo krenuli. Ali sve informacije nikad nemamo i onda ako čekamo da nešto bude savršeno da bi smo krenuli često nikada ne krenemo. Ako bi smo ipak krenuli uprkos nemanju svih informacija kako je tamo i šta nas čeka ovo što se događa jeste da tokom putovanja stičemo nove informacije i uvide i slika se sklapa i često nije ni moguće prepoznati šta je tamo iza brda, dok se ne popnemo na vrh brda (ili ga možda zaobiđemo :-))

Deci je na primer prirodno da ne poznaju sve u okruženju oko sebe ili čak da znaju jako malo o okruženju oko sebe i onda koriste to što znaju i ulaze sve dublje u ostatak nepoznatog i prirodno im je okruženje da poznaju samo deo toga što ih okružuje i da veći deo ne poznaju još uvek i uče. I dok uče rastu.

Ono što je isto činjenica jeste da mi NIKADA nemamo apsolutno sve informacije koje su nam potrebne da bi smo imali apsolutnu sigurnost. Šta god da radimo, ništa nije apsolutno sigurno.

Strategija uspešnih ljudi je da sa DOVOLJNIM informacijama kreću u akciju i onda tokom akcije im se otvaraju nova iskustva i stiču nova potrebna znanja i uvide, koja pre nego što su krenuli u akciju često nisu ni mogli znati da postoje.

Deca isto ovako funkcionišu, čim imaju dovoljno informacija, kreću u akciju i onda tokom igre stiču nove informacije i uče. Moji Kiki i Aca kada idemo u novi park i ne poznaju nikoga tamo, ne stoje sa strane, već snime situaciju i odmah uđu među drugu decu i počinju da rade isto što i oni i za 30 minuta obojica imaju po 2 nova najbolja druga i okruženje koje im je bilo skroz nepoznato pre pola sata, sada je takoreći njihov teren. Ovo znači da smo svi mi već koristili ove strategije uspešnih, dok smo bili deca i sigurno bi smo znali i kako ponovo da ih koristimo. Samo treba da se prisetimo. Ljudi koji su zadržali ove strategije su ljudi koji dobro podnose “neizvesnost” i okreću je u svoju korist.

Mi samo mislimo da imamo izvesnost u ovome što sada radimo.

Znam ljude koji su jako bolesni i tonu sve više i nisu spremni da urade nešto drugo od onoga što su navikli do sada da rade. I ne odriču se svoje izvesnosti, raditi ono što znam da radim iako ih vodi u izvesnost koju kažu da ne žele. Šta će nekom izvesnost koju ne želi. Što bi neko želeo siguran negativan rezultat pre nego “možda” pozitivan za koji nije siguran?

Ovo je logika koju neki ljudi imaju. Više puta mi se događalo da mi klijent tokom koučing sesije dođe do zaključka da više voli siguran loš rezultat nego nesiguran dobar.

Kako to da je neizvesnost toliko neželjena?

Šta mora biti istina da bi nesigurnost bila neželjena? Kakvo to mišljenje moramo imati o ovom svetu i našem životu da bi nam nesigurbnost bila neželjena? I da li je to mišljenje uopšte istina?

Često mi se događa da dok sa klijentom postavljamo nove ciljeve i onda ih postavimo i izgledaju ogromni, takoreći nedostižni, i onda ih pitam “Šta ste do sada sve veliko postigli?” i često mi kažu razne fantastične stvari, “doktorirala sam”, “kupila stan”, “odgajila troje dece”, “ni od čega napravio firmu sa 300 zaposlenih”, “prevazišla razvod i sa dva mala deteta stabilizovala svoje finansije i stala ponovo na svoje noge”, “napisao knjigu”, “stekao crni pojas u karateu”, “istrčao maraton”… A onda ih pitam: “kako ste se osećali kada ste taj cilj sebi tek postavljali za cilj?” i onda prepoznaju da je to u stvari prirodno stanje. Sada mi izgleda ogroman i nepoznat, a kada ga ostvarim onda je mnogo manji i poznat ili sam ja mnogo veća 🙂

Kada sebi postavimo cilj ili želimo nešto, put do tamo je nepoznat i ne vidimo veći deo informacija koje se nalaze tamo i koje nas vode tamo i to je ogromna neizvesnost i onda nas to odvraća i lakše je biti na sigurnom, ovde gde smo navikli da budemo i rezultat je poznat. Znam šta radim i znam šta dobijam za ovo što radim. Ali ovo je nekako zato što smo mislili da je izvesnost naše prirodno stanje i da nam je tu najsigurnije i da se možda ne bi snašli u neizvesnosti.

Ali ako pomislimo na sve one ciljeve koji su iza nas. Sva ta fantastična postignuća koja smo već ostvarili i kada samo pomislimo kolika je neizvesnost bila kada smo kretali na ta putešestvija… Zamislite samo brucoš kada upiše fakultet šta je sve ispred njega/nje. I kako li se samo izbori sa svom tom neizvesnošću ispred sebe, i izbori se, čak nam je to i prirodno. Pomislite samo na prvi dan u školi, kolika li je to bila neizvesnost, i to smo svi preživeli i iz toga dobili velike koristi. Znači, mi već znamo da se nosimo sa neizvesnošću.

Da li se možda sećate prvog dana na poslu? I tu je bilo nesigurnosti i prošao je i vi ste izašli kao neko ko je još više porastao i ko je dobio mnogo: nove kolege, prihvatanje na novom radnom mestu, naučili ste nove stvari, upoznali nove ljude… i sve ovo kroz početnu nesigurnost.

I kada pogledamo unazad i primetimo šta smo sve postigli u životu, možemo primetiti koliko nam je nesigurnost prirodna i koliko mi već imamo veštinu da se nosimo sa njom i da nam je prirodno da idemo kroz nesigurnost kroz učenje ka sve većoj sigurnosti i izvesnosti.

Kada ovo prepoznamo mnogo je lakše ići tamo gde želimo čak i kada nismo skroz sigurni kako do tamo doći i šta nas sve čeka 🙂

Korisna strategija je da kada prepoznamo šta želimo, da prikupimo informacije koje možemo i onda samo krenemo i zaronimo u ovo što želimo, zato što tek tada možemo da dozvolimo i ostalim informacijama da nam dođu i da sklopimo celu sliku i ostvarimo svoj cilj 🙂

Napišite komentar