Biti sve što želim II

Objavljeno Autor: Zoran Kategorije: Tajna Tags: , , , , ,

Biti sve što želim – prvi deo

Novak Đoković je skoro u nekom intervjuu na pitanje “Kako to da sada stalno pobeđuje Federera i Nadala a ranije je gubio?” odgovorio “Ranije sam ih previše poštovao i zato nisam mogao da ih pobedim.” Pomislite samo, koliko je korisno nekoga “previše” poštovati. Pogotovo ako se takmičite sa tom osobom.

Koliko često i mi nekoga “previše” poštujemo. Ako detaljno poslušamo ovu rečenicu primetićete da „previše“ znači više nego što zaslužuju, zar ne? Ako već nekome treba da damo previše poštovanja možda bismo to mogli da damo sebi 🙂

I onda se dogodilo. Počeo je da poštuje više sebe nego njih. I sada ima rezultat koji ima. Prvi teniser sveta, sportista godine u svetu, neprekinut niz pobeda koji je jedan od najvećih u istoriji tenisa. Možda ovde ima i drugih stvari, ishrana, sistem vežbanja i drugo, ali bez ove jedne promene “Više poštujem sebe nego njih” u takmičarskoj igri gde igraju jedan protiv drugog sa ciljem da pobediš drugog kakve bi mu šanse bile da ostvari i približno ovakav rezultat.

Ja se sećam i pre par godina kada je naš Nole bio stabilan treći na ATP listi. Bilo mi je drago što je vrhunski i imao je i po neki Grend Slem osvojen i nekako mi je padalo na pamet “šteta što igra u vremenu kada su tu i ove dve mašine, a ne ljudi, koji melju sve pred sobom (Federer i Nadal)” a voleo bih da naš čovek bude prvi, bilo bi lepo. Ali eto, ne da nam se. Neki drugi put. Možda.

Valjda sam i ja tada “previše” poštovao Rafu i Federera. Da su bili “mašine”, bili su. Možda su i sada. (Sa svima osim sa našim Noletom. 🙂 I onda je prošlo neko vreme i Nole je počeo da pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje.

I onda su i moji apetiti počeli da rastu. I onda sam i ja želeo da on nastavi da pobeđuje i da pobeđuje još i još i još i još i to mi je bilo najprirodnije, kao da sam i ja ušao u FLOW u svojim očekivanjima od Noleta. I onda je postao broj 1 i pobeđivao je i dalje i dalje i dalje i to mi je bilo najprirodnije. Kada sam čuo da je izgubio prvi put, bilo mi je nekako čudno, neprirodno. Kao da nije u redu. Kao da nije prirodno da izgubi. Bilo mi je najprirodnije da Nole stalno pobeđuje i da nikad ne gubi. I sada je.

To me podseti…  Pomislite samo na one stvari koje su vam u nekom momentu bile ciljevi i možda i veliki i nedostižni i onda prođe neko vreme i ostvarili ste ih. Kako vam sada izgledaju, kada gledate unazad i imate ih već ostvarene? I kad pomislite kakvi su vam u ovom momentu i nekad izgledaju čak i mali i iz ove perspektive laki, prirodni. Ako bi ste se vratili u vreme kada ste ih postavljali kao ciljeve i kada ste ih želeli i žudeli za ostvarenjem tih ciljeva, koliko su bili veći ili čak možda ogromni i nedostižni u nekom momentu. Kada postavljamo ciljeve imamo jedan odnos prema njima, a kada te iste cilje imamo već ostvarene, odnos je dosta drugačiji, zar ne? Ako promenimo samo odnos i sa tim izmenjenim odnosom pristupamo ostvarenju cilja, koliko je veća šansa ili je čak i sigurno, pošto se ponašam prema cilju kao prema nečemu što je već ostvareno. Kao kada se spremate za put i putujete na odmor gde ste već uplatitli aranžman. Kakve su šanse da ne stignete tamo? Tako reći da ne postoje. Vi ćete raditi šta treba da uradite i stižete tamo. Ako se dogode neke nepredviđene okolnosti možete malo da zakasnite, možda i ceo dan da zakasnite, ali više od toga baš teško, zar ne? Pa već ste uplatili.

Znači krećete i imate odnos prema tome kao da ste sigurno tamo već sutra ili prekosutra, i ako se dogode najnepredviđenije stvari zakasnićete dan teško dva i stigli ste. Da li uopšte postoji opcija da ne stignete do destinacije za koju ste već uplatili aranžman? Ne.

Ako na sličan način gledate na vaš cilj, kakva je šansa da ne stignete tamo gde ste namerili? Kao Đoković dok više poštuje sebe nego druge. 🙂

Koliko je Đokoviću značila ova jedna promena percepcije svojih najvećih protivnika. Nekad sam ih poštovao previše, a sada ih poštujem taman da mogu svaki put da ih pobedim. Rafa i Nadal jesu “takoreći mašine” po onome šta rade, ali protiv našeg Noleta im nije dovoljno da budu “mašine”, niti je Noletu to dovoljan razlog da ih ne pobedi 🙂

Asocijacije koje imamo prema drugim ljudima, stvarima i radnjama određuju naš odnos prema njima i ovo je lako promenljivo 🙂

Mi koji vozimo auto možemo se setiti kakvi su nam bili početci. U početku nemamo identitet ni veštinu ni uverenja i onda je sve trapavo i nemoguće i ja ne mogu, i nevešt sam, i ne idem ka cilju, nego dva napred, tri nazad. Ali dok se bavimo ovim što želimo, krećemo da kreiramo iskustvo koje nam je neophodno da bi smo dobili povratnu informaciju (feedback) i koja naša radnja daje koji rezultat. Onda krećemo da popravljamo naše radnje i da dobijamo sve bolji rezultat i onda kada smo dosta dobri radimo još finih podešavanja i što smo više u tome postajemo sve bolji i stiče se veština, kreira se identitet oko toga i prate i uverenja “ja mogu”, “meni je prirodno”, “ja ovo zaslužujem”, “ja sam vrhunski/a u ovome”…  i onda jednostavno primetimo kako noge i ruke kreću da rade same. Mi samo sednemo u auto i pustimo ruke i noge da rade svoje 🙂

Slično se događa i kada treba da postanemo: bogata osoba, imati idealnog partnera, biti vrhunski komunikator, uživati u životu, biti uspešna osoba, imati kuću sa bazenom, imati ferari…

Napišite komentar